Nema vežbača kung fua koji nije čuo z tzv. meke ili unturašnje veštine i takodje nema vežbača koji nije ubedjen da u potpunosti shvata taj prinicp kung fua u svim njegovim aspektima . Na žalost ovo je drugo je jako daleko od istine i najverovatnije je princip mekog ili unturašnjeg jedna od stvari u kineskim borilačkim veštinama koja ima najviše pogrešnih tumačenja.
Šta dakle ovaj princip predstavlja, šta su meke veštine i kakva je svrha takvog vežbanja?Pre nego krenemo u detaljnije objašnjenje samog principa mora se reći jedna veoma važna činjenica . U Kini se veštine nikada nisu delile na meke i tvrde , takva podela postoji samo na zapadu . Na istoku postoji ’’unutrašnji’’ trening i ’’spoljašnji’’ trening, mada ovi termini su prilično nespretno izabrani da objasne termine koji kinezi zaista koriste. Pored toga veoma je važno naglasiti da samo na zapadu postoje isključivo ’’spoljašnji’’ i isključivo ’’unutrašnji stilovi’’ . Na istoku ni jedan stil ne može biti potpun ukoliko nema obe komponente treninga . Istina je da neki stilovi akcenat stavljaju na unutrašnji trening ali svako ko makar i malo poznaje kineske veštine zna da unutrašnji trening ne može postojati bez spoljašnjeg dok je obrunta situacija moguća i mnoge veštine , istina ni jedna kineska , su potpuno spoljašnje , kao mnoge japanske , tajlandske , evropske , filipinske itd.Šta dakle predstavlja unutrašnji princip? Recimo prvo šta ne predstavlja. Mnogi kad se pomene unutršnji trening automatski pomisle na vežbe disanja, nekakvo vežbanje bez i malo snage , nekakvu opuštenost i mlitavost . Istina je da neki ljudi zaista tako i vežbaju ali to nije ono što unutrašnji princip predstavlja. Unutrašnji princip je usko vezan za poznavanje anatomije ljudskog tela i to na jedan poseban način. Kroz ogromno iskustvo kineksi majstori su shvatili da se na čistu snagu može ići i vežbati samo dok je čovek mlad , kako čovek stari njegove fizičke sposobnosti se pogoršavaju te takav trening jednostavno nije moguć .Pored toga , ako se koristi isključivo sirova snaga , jači protivnik će uvek pobediti , jači i mladji . Dakle , kako i rešili ovaj problem te značajno produžili vreme efikasnog bavljenja borilačkim veštinama i ne samo to , nego ljudima koji prirodno nisu fizički nadareni omogući način borenja koji će im dati mogućnost uspešnog savladavanja protivnika , kineski majstori su pronašli unutrašnji princip treninga . Pre nego damo konačno objašnjenje unutrašnjeg principa , važno je reći da kineski kung fu , za razliku od mnogih drugih veština, ne koristi , ne podstiče niti razvija čovekove prirodne instinkte , naprotiv, cilj kung fua je da u potpunosti preprogramora čoveku instinktivnu rekaciju na opasnost i zameni je novim , svojim specifičnim programom koji je razvijen da na doredjeni način koristi ljudsko telo. Ukoliko se u trenutku opasnosti prepustimo instinktima sav kung fu jednostavno pada u vodu .Unutrašnji trening se zasniva na nekoliko univerzalnih principa koji su isti za sve kung fu stilove mada je ekspresija tih principa i način njihovog vežbanja i aplikacije veoma raznolik .Važan deo unutrašnjeg principa je korišćenje tela kao monolitne celine . Zašto je ovo važno ? Uzmimo primer direktnog udarca rukom, ukoliko koristimo iskljućivo fizičku , sirovu snagu koristićemo za izvodjen je udarca samo ograničenu , lokalnu grupu mišića ruke , ramena i dela ledja i grudi oko ramena .
Ovakav način korišćenja tela je jako neefikasan i toga su sveni i vežbači veština i sportova koji ne sadrže nikakav jasno definisan niti poznaju koncept unutrašnjeg treninga . Recimo zapadni boks , kako bi rešio ovaj problem koristi rotaciju kukova i kroz tu rotaciju centrifugalnom silom koncentriše masu tela i transformiše tu energiju u energiju udarca . Ovo je svakako jedna vid unutrašnjeg treninga ali se na ovaj način iskoršćava samo polovina ili manje potencijala ukupne mase i mišićnog potencijala ljudskog tela. Doi bokseri sa dugotrajnim treningom povećavaju procenat efikasnosti na naćin na koji se to radi u kineskim veštinama a da toga nisu ni svesni. Ipak , nikada nemaju 100 % iskorišćenosti sopstvenih telesnih kapaciteta. Dakle korišćenje tela kao monolitne celina zahteva odredjenu telesnu strukturu, koncept gotovo nepoznat i krajnje nerazumljiv na zapadu . Šta je telesna struktura , to je odredjeni odnos uglova delova skeleta koje omogućava da se telo kreće i u udarcima i blokovima koristi energiju i masu gotovo svih mišićnih grupa . Bez strukture ili ako se struktura naruši , moguče je koristit samo potencija onih mišićnih grupa koji pokret izvode. Dakle struktura povećava snagu i razornost udarca i do nekoliko puta . Druga stvar vezana za unutrašnji trening i strukturu jeste pravilna sekvenca kontrakcije mišićnih grupa . Struktra udjeinjuje telo u celinu ali da bi se maksimizirao efekat do krajnjih granica ne kotrahuju se svi mišići u isto vreme nego za različite načine udaraca postoje unapred odredjene sekvence brzih kontrakcija i opuštanja mišićnih grupa koje onda šalju impuls energije koji telom putuje kao talas i kod svake sledeće grupe mišića dobija dodatni impuls energije da mi se na kraju kroz ruke ili noge oslobodio i preneo na protivnika . Isto ovo znaju i koriste iskusni bokseri . Mada se ovim pokreti (kontrakcije) ne vid i udarac izgleda izveden kao jedan molotni pokret zapravo nije tako.Sledeća važna stvar vezana za strukturu je ravnoteža a to je usko vezano za redirekciju energije i ponovo korišćenje tela kao celine. Pravilna struktura će omogućiti praktikantu da ima odličnu ravnotežu kao i sposobnost da ne bude pomeren sa mesta iako je pod pritiskom jake sile . Ovo je važno zbog primanja sile protivnikovih udaraca tokom borbe. Ukoliko se sila udarca primi samo lokalnom grupom mišića može doći do ozbiljne povrede , sa druge strane ukoliko se sila udarca rasporedi po čitavom telu , zapravo desi se proces anuliranja primljene sile koji suprotan napred opisanom načinu generisanja udarca, gde primljena energija kao talas putuje telom i svaka grupa mišića primi i amortizuje deo sile dok je na kraju potpuno ne anulira .Napred opisano nas vodi mnogo manjoj potoršnji energije tokom vežbanja i samog borenja , te isključuje poterbu za ekstremnom fizičom snagom. Dakle , kao što se ovde može videti , unutrašnji trening nisu nikakve vežbe disanja i nekakva mlitavost već isključivo dobro poznavanje karakteristika ljudskog tela i vežbanje u pravcu potpunog iskorišćavanja nejgovog potencijala . Vežbajući unutrašnje veštie mogu da kažem da su fizički isto toliko naporne koliko i spoljašnje. Zahtevaju istu količinu sklekova , zgibova , trbušnjaka, trčanja i sl jer neki atributi se mogu razviti isključivo takvim vežbanjem , ali kad se jednom dostigne odredjni nivo fizičke spreme onda na delo stupa unutrašnji koncept koji te atribute ujedinjuje i podiže ih na viši nivo.Često me opuštenost smatra osnovom unutrašnjeg treninga . Ovo je pogrešno shvaćeno na dva nivoa . Prvo opuštenost ne znači mlitavost i odsustvo snage već znači da se mišići ne kotrahuju nepotrebno i bez razloga već se nophodna čvrstina stava , garda i brzina kretaja postiđu kroz strukturu a u cilju čuvanja enegije i povećanja brzine reakcije .
Na primer ukoliko je nekom grad čvrst bez strukture to znači da je kotrahovao(stegao) mišiće i to troši veliku količinu energije , takodje znači da će vreme reagovanja da mu bude odloženo jer da bi napravio blok ili udarac rukom mora prvo da opusti mišiće da bi mogao ponovo da ih kotrahuje kako bi izveo željeni pokret. Kod pravilne strukture mišići niada nisu u potpunosti kontrahovani a čvrstina dolazi iz pravilnih ulova zglobova prema kičmi i karlici te je moguće lako i brzo izvesti željeni pokret. Kaže se da su mišići opušteni ali to ne znači da su poptuno opušteni već se nalaze u stanju polukotrakcije i to posebne polukotnrakcije gde nisu kotrahovani svesno već samim svojim položajem te mogu još brže i eksplozivnije da reaguju .Često se unutrašnji princip vežbanja meša sa Ći Kungom. Ći Kung jeste sastavni deo treninga svih kung fu stilova ali svakako nije navažniji niti je neophodan za unutrašnji trening. I nije svaka vežba disanja Ći Kung, postoje sistemi vežbanja razvijeni za borbu kao što postoje sistemi disanja razvijeni za sprint, za maraton za plivanje itd. Danas nije retko videti da se sistemi disanja u kung fuu pozajmljuju iz drugih sportova i to vrlo uspešno ali to i dalje nije ći kung .Dalje , razne vrste gvozdenih , čeličnih i ostalih dlanova i košulja jesu deo unutrašnjeg treninga koji se vezbju često u kombinaciji sa ći kungom i drugim pomagalima a svi znaju da ove metode nikako nisu ’’meke’’. Naravno puko očvršćavanje tela i udarnih površina bez odredjenih vežbi disanja i još nekih dodatnih stvari nisu unutrašnji trening.I na kraju treba reći još jednu stvar , stilovi koji su stavljali akcenat na unutrašnji trening , poput Tai Ćija , BaGua , nekih stilova beog ždrala su bili stilovi rezervisani aristokratiju i visoko obrazovani sloj stanovništva . Stilovi sa rudimentiranim unutrašnjim delom veštine su buili za one slojeve stanovništva koji nisu imali ni obrazovanja a ni vremena da se dublje bave borilačkim veštinama . I danas je lako videti nivo obrazovanja i inteligencije bilo kojeg praktičara po tome koliko razume i koliko praktikuje unitrašnji deo treninga. Imamo i situaciju gde je jedna potpuno unutrašnja veština poput Wing Chuna na zapadu transformisana usled neznanja i nerazumevanja u potpuno spoljašnju . Ja sam doživo da budem napdan i ismevan od strane pojedinih ’’majstora’’ kada sam po prvi put na našim prostorima pokazao nekoliko jednostavnih testova strukture koja je onsova i temelj wing chuna . Često se može videti da ljudi vežbaju kung fu a u u sparingu rade kick boks , a udarce izvide ne iz strukture nego rotacijom kuka kao u boksu , što samo pokazuje koliko malo poznaju veštinu kojom se bave . Kung fu bez unutrašnjeg treninga nije kung fu . Unutrašnji trening nije ni mlitavost ni odsustvo snage ni ći kung . Či kung je katogorija za sebe i može da se ubaci kao sastavni deo unutrašnjeg treninga ali i nije neophodan a po nekad ume čak i da smeta.
Нема коментара:
Постави коментар