Tajvan je bio pod okupacijom čitavih 50 godina , od 1895 do 1945 i konačnog sloma fašizma u Japanu od strane saveznika . Tokom ovog perioda treniranje kineskih borilačkih veština je bilo zabranjeno pod pretnjom smrtne kazne . Ova zabrana nije potpuno zaustavila vežbanje kung fua , jedino su javni nastupi prekinuti a škole i onako nisu radile javno na način na koji je to danas slučaj . Vežbanje se nastavlo u tajnosti , iza zatvorenih vrata nesmanjenim tempom kao i ranije . Ipak , ova zabrana je i te kako negativno uticala na razvoj kung fua na Tajvanu . Budući da je javno vežbanje bilo zabranjeno i škole primorane da se povuku u ilegalu praktikanti različitih sisema nisu bili u mogućnosti da se sreću i razmenjuju znanja te su ostali uskraćeni za sve benifite kros treninga . Zabrana je takodje imala opšti demorališući efekat na vežbače koji su prinudjeni da se skrivaju i bez mogućnosti da probaju svoje veštine i sebe u prijateljskim ili neprijateljskim borbama jednostavno prestali da unapredjuju i osvežavaju svoje veštine . Tokom ovog perioda kung fu je bio tako reći ’’konzerviran’’ sto ima svoje dobre i loše efekte . Kao što je rečeno , nedostatak neophodnog borbenog iskustva novih vežbača je jednostvano razvoj veština zamrznuo u vremenu. Sa druge strane ovo je svojevrstan prozor u prošlost gde možemo videti kako su se veštine trenirale u vreme Ćing dinastije .
Japanci su sa druge strane doneli svoje borilačke stilove i široko ih popularisali širom ostrva . Svaki grad i svaka srednja ili visokoškolska ustanova je imala svoju salu za vežbanje Djudoa i Kendoa . Japanske veštine su bile ne samo dostupne već su mladi kinezi bili primorani da treniraju Djudo i Kendo . Svaka škola je organizovala takimčenja jednom godišnje a šampion škole je išau u sledeći krug takmičenja . Na ovaj način je popularizovan janaski ratnički duh . Kakv je zapravo taj ratnički duh bio govore policijski dosijei ubistava tajvanskih učenika od strane japanskih učenika a jedina kazna je bila isključivanje iz škole i slanje u Japan na dalje školovnje, lokalnim vlastima nije bilo dozvoljeno da procesuiraju ubice .
Kao posledicu ovakve politike Japana danas imamo priličan broj japanskih škola borenja na Tajvanu a dobar deo policijske obuke se takodje i dalje bazira na Djudou . Ove škole , posebno Djudo ,Aikido i DjuDdjucu se po kvalitetu i načinu rada ne razlikuju ni malo od istih škola u Japanu . Kao što vidimo , japanska okupacija je imala i dobre i loše efekte na razvoj borilačkih veština na Tajvanu. Sa jedne strane , dobar broj japanskih stilova je prenet likanlnom stanovništvu a sa druge strane originalne veštine su bile potisnute u inegalu i za neko vreme njihov puni napredak i razvoj je bio usporen
Нема коментара:
Постави коментар