Gotovo da nema praktičara koji nije čuo za tzv . pijani stil kung fua. Ovu metodu borbe su navodno izmislili monasi Šaolin manastira kako bi se odbranili od napdača kad se noću pijani vraćaju u manastir . Mnogi poznati majstori ili preciznije grandmasteri pored osnovnih stilova poducavaju i ovaj pijani kung fu . Mnogo je majstora ung fua , posebno u Hong Kongu koji ovaj stil poducavaju a nama najpoznatiji je Leung Ting . Pričajuci sa svojim sadašnjim kung fu učiteljem koji je izuzetno obrazovan i odlično poznaje ne samo opštu istoriju Kine već i istoriju kung fua , saznao sam veoma zanimljive stvari a jedna od tih zanimljivosti je vezana za pijanu kung fu . Naime , kada smo se dotakli teme pijanog kung fua moj učitelj se grohtom nasmejao kao da sam mu ispričao nabolji vic. Meni nije bilo jasno o čemu se radi pa mi je detaljno objasnio istoriju i razvoj pijanog stila .
Pijani kung fu je izmišljen ranih 70'tih godina prošlog veka od strane Shaw Brothers studija za potrebe snimanja fimova . Jednom kada su iscrpeli teme i postojeće stilove filmski studiji su počeli da izmišljaju svakave nove stilove i tajne tehnike kako bi filmove učinili zanimljivijim .Priča o pijanom stilu je postala toliko popularna da su mnogi majstori počeli da kopiraju pokrete iz filmova i to podučavaju kao regularnu veštinu , napisana je čitava istorija stila (preuzeta iz filmova) i čak su monasi u Šaolinu počeli da vezbaju ovaj tzv stil jer je potraznja bila ogromna . Narano , pravi Šaolin kung fu je potpuno nedostupan za sve sem monaha a ljudi koji danas poducavaju Šaolin kung fu i nose monaške rize su zapravo Vušu instruktori koji zaradjuju ogroman novac od toga i nemaju direktne veze sa Šaolinskim kung fuom sem što dele zaradu sa manastirom koji im omogućava da rade u okviru manastira. Ono sto se malo zna a tiče se Leung Tinga je činjenica da je on 70 tih godina bio jedan od vodećih filmskih koreografa pa otuda i njegovo poznavanje pijanog stila. Sifu mi je skrenuo paznju da ljudi gutaju sve sto im se servira bez imalo kritičkog misljenja i to ne samo zapadnjaci ,mada oni zaistaju gutaju sve sto im se servira , već i kinezi . Za kung fu se do ssmrti Brus Lija na zapadu gotovo nista nije znalo, posle njegove prerane smrti kung fu je doziveo nevidjenu ekspanziju a sve sto je imalo bilo kakve veze sa kung fuom je gutano u ogromnim količinama . Filmovi su bili i na zalost ostali primarni izvor informacija o dalekom istoku i kung fuu uopšte .
Gomile ljudi očarane Brus lijevim filmovima a kasnije i svim ostalim filmovima iz produkcije Hong Konga su pohrlile na istok trazeći učitelje a poslovni kantonci su i prružili baš ono sto su tražili . Na primeru pijanog kung fua vidimo koliki je zapravo uticaj istočne kinematografije na svest zapadnih ljudi koji u nedostatku pravih informacija i naravno zbog lenjosti i nekih drugih , dubljih razloga žele da veruju u sve ono što im filmovi serviraju bez i trunke kritičkog osvrta na informacije koje im se serviraju i bez trunke logike . Pita me Sifu idem le nekada u neki budistički manastir ,na šta sam ja odgovrio potvrdno , zapravo jedan budistički manastir posećujem dosta često i čak im pomažem u težim fizičkim poslovima u vreme većih praznika( jadne žene imaju mnogo posla i uvek zamole moju ženu za pomoć oko teških stvari) . Pita me dalje Sifu jesam li ikada video ikakav alkohol u manstiru ili nekoga pijanog ili da konzumira bilo sta alkoholno na sta sam morao odrečneo da odgovorim. Monasi ne piju , bez obzira na religiju ,monasi ne samo da ne piju već je opijanje veliki greh i strogo se toga čuvaju . Dalje , svi znaju kako alkohol utiče na motoriku i koncentraciju a ovo je zbog genetike još jače izraženo kod azijskih naroda koje i mala količinaalkohola bukvano potpuno obori .Pijan čovek ne može da stoji a o nekoj borbi ili komplikovanim kung fu tehnikama ne možemo ni da razmišljamo . Posle ovog razgovora bilo me sramota , sramota što mi nije palo na pamet da povežem očigledne stvari i što sam ispao glup . Sa druge strane mora se odati pošta poslovnosti Kineza koji koriste apsolutno svaku priliku da zarade novac , kung fu je najočitiji primer te poslovnosti gde decenijama prodaju baš ono sto konzumenti sa zapada traze , egzotične , tajne , smrtonosne, originalne stilove koji se prenose samo odabranima($$$$) , koji postaju tajni ili učenici iza čuvenih zatvorenih vrata. 
A pravi kung fu je ostao u senci , dostupan svima koji su spremni na tezak rad i svakodnevno vežbanje , samo se retki odlučuju za tako nešto jer je lakše verovati da te nekakav original ili tajna čine posebnim (a i prija egu) nego se suočiti sa realnošću a to je da bez teškog i napornog rada kung fu ne postoji i da je jedina tajna u količini vremena i prolivenog znoja .
Нема коментара:
Постави коментар