Svi se sećamo scena akcionih filmova iz Hong Konga gde stari majstor , uglavnom sa štapom u ruci kojim nemilosrdno udara učenika dajući mu lekcije i smerice u treningu , ili scena gde u dvorištu hrama učenici besomučno ponavljaju forme dok učitelj posmatra sa nekog uzvišenog mesta . Ubočiajena je scena gde novi učenik prosto udje u školu i klekne pred učitelja moleći ga da bude primljen i podučavan veštini borenja . Tako prikatan trening se uzima zdravo za gotovo bez da se iko zapita kako je zaista izgledao kung fu trening u prošlosti ? Kada se govori o vežbanju kung fua u prošlosti treba imati na umu nekoliko stvari . Pre svega , kung fu škole u smislu u kojem ih danas znamo nisu postojale pre druge polovine 19 tog veka. U vremenima ranijih kineskih dinastija kung fu trening je bio isključivo vezan za vojnu službu i službu na dvoru . Interesantno je da pre dolaska Ćing dinastije na vlast nisu postojali ni kung fu stilovi kako ih znamo u današnjem obliku . Pre svega akcenat se stavljao na borbu oružijem a tehnike glim rukama ako su i postojale bile su rudimentirane i učile se samo kao uvod u borbu oružijem . Veština se nije odredjivala prema stilu jer nisu postojali već prema učitelju , te se praktikant predstavljo kao učenik nekog majstora a ne praktikant odredjenog stila . Tek dolaskom Ćing dinastije na vlast dolazi do formiranja borilačkih stilova u obliku u kojem ih danas poznajemo . Formiranje stilova je potrajalo par stotina godina i tek od druge polovine 19 tog i prvih godina 20 veka je zavrseno formiranje ‘’tradicionalnih ‘’ stilova .
Ćing dinastija je zabranila Han kinezima praktikovanje borilačkih veština i posedovanje oružija te se trening uveliko promenio. Mada je i dalje akcenat bio na treningu sa oružijem ,počinju da se polako razvijaju i goloruke tehnike boreja koje su kompatibilne sa korišćenjem oružija malog formata koje bilo lako sakriti . Takodje , stilovi se formiraju sa sasvim odredjenim skupom tehnika i prinicipa jer je tako bilo lakše i brže preneti veštinu . Do druge polovine 19 veka kung fu se medju Han kinezima prenosio isključivo medju članovima porodica i klanova , nkakvih škola nije bilo niti ih je moglo biti . 
Tek nakon Taiping pobune i sa laganom promenom socijalne strukture društva koje je počelo da napušta feudalizam dolazi i do javnog podučavanja kung fua. Sa druge strane to nisu bile stvarne škole u koje je svako mogao ući , platiti članarinu i početi sa treningom. Te uslovno rečeno, škole , su bile nešto kao elitni klubovi i nije svako mogao da bude podučavan . Učenikom se postajalo ili po nasledju (krvno srodstvo) ili preko ‘’veze’’ .Postojali su posrednici koji su učestvovali u upoznavanju potencijalnog učenika sa učiteljem (tako sam i ja primljen u školu belog ždrala koja je zatvorenog tipa ) . Bile su potrebne garancije u vezi karaktera i sposobnosti potencijanog učenika . Često su veštine bile rezrvisane isključivo za članove porodice , sela ili klana i tu nikakva veza nije pomagala . Ovakav način prenošenja veštine ima smisla ako se razumeju socioekonmske prilike doba o kojem govorimo. Tada se borilačke veštine nisu vežbale iz zabave ili sporta već su imale praktičnu vrednost , na kung fu se gledalo kao na zanat i poznavanje istog je nosilo odredjenu finansijsku vrednost . Kung fu praktičari su zaposlenje nalazili u vojsci , privatnim obezbedjenjima ili opernim turpama . Poznavanje veštine borenja je bilo zanimanje te su se tajne zanata čuvale iz praktičnih razloga . Pre svega niko nije želeo da pravi nepotrebnu konkurenciju a takodje ni da potencijalne protivnike upoznaje sa čitavim repertoarom tehnika i znanja i tako im da šansu da razviju kontra tehnike .I danas na Tajvanu mnogi učitelji čuvaju svoje veštine u tajnosti i ne pojavljuju se na javnim demonstracijama a mnogi veštinu dele na dva dela , deo ’’otovrenih vrata’’ koji je za javnost i pokazivanje i ’’deo iza zatvorenih vrata’’ koji u zapravo pravi borilački deo sistema .Sa današnjeg stanovišta trening u doba Ćing dinastije izgleda surov , nešto poput treninga današnjih specijanih vojnih jedinica . Vežbale su se osnove do krajnjih granica izdržljivosti učenika , sparing ( čitaj tuča ) je deo svakodnevnog treninga , učenici nisu smeli da postavljaju pitanja a učitelji nisu ništa objašjavali . Neki pokret bi bio pokazan jednom ili dva puta a od učenika se očekivalo da pokazano upamti i onda predano vežba . Isti društveni zakoni i pravila koji su postojali izmedju oca i sina su upravljali odnosom učitelja i učenika , sa svim pozitivnim i negativnim aspektima takvog odnosa.Neki sistemi su stavljali akcenat na razvoj posebnih tehnika ili jačanja tela kroz težak trening i korišćenjem biljnih i mineralnih prearata. Istina je da su mnogi učenici ostali obogajeni, umrli tokom obuke i da im jemživotni vek bio značajno skraćen usled surovosti treninga i trovanja izazvanog korišćenjem kojekakvih preparata . Sa stanovišta standarda današnjeg društva ovakav način treninga izgleda krajnje surov , mnogo suroviji i od treninga najelitnijih vojnih jedinica danas ali treba imati u vidu da su se ljudi tada obučavali da svoje veštine zaista upotrebe te je bilo potrebno podići te veštine , posebno one sa oružijem , na najvši nivo. Kung fu praktičari su se borili u vojnim sukobima , radili kao obezbedjenje karavana ili ličnosti ili radili u policijskim službama i život im je visio o koncu gotovo svakog dana. Borbe su bile na život i smrt , nije bilo prijateljskih ili sportskih mečeva kao danas , te je surov način treninga bio ništa drugo do posledica surovih vremena u kojima su kung fu praktičari živeli .
Нема коментара:
Постави коментар