Brus Li izmedju mita i stvarnosti

Dugo sam se dvoumio oko pisanja ovog teksta , treba li uopšte počinjati jer sam svetan činjenice da Brus Li predstavlja idola ogromnom broju ljudi i da će bilo šta što napišem izazvati negativne komntare i mišljenja . Uproks tome smatram da je istina važnija od nečijeg infantilog obožavanja davno preminulog glumca i da su činjenice osnova na kojoj treba graditi mišljenje i odnos prema bilo kome i bilo čemu .

    Vratimo se malo u prošlost kako bi razjasnili neke stvari u vezi Brusa i svega što je rekao i uradio . Nakon Drugog Svetskog Rata Japan se otvorio prema svetu i izvezao svoje borilačke veštine , kulturu , religijske pravce ... koji su postali široko praktikovani na zapadu i prilično dobro poznati , zapravo znalo se ono čto su Japanci želeli da stranci znaju . Sa druge strane Kina je postala potpuno zatovrena nakon kulturne revolucije a kako je kineska kultura tradicionlano zatovrena za strance čak ni na mestima kao što su Hong Kong i Tajvan koji su bila dostupna zapadnjacima Kinezi nisu pokazivali nikakvu želju da svoju kulturu , običaje , veštine , religiju ...podele sa zapadom . Bilo je pojedinaca koji su mnogo pre Brus Lija bili poduceni kineskim veštinama i koje su iste doneli mahom u U.S.A  ali niko nije imao medijsku pažnju kakvu je imao pokojni Brus . Malo se znalo a ni danas nije bolja situacija , o kinsekoj kulturi , umetnosti, načinu zivota , filosofiji ... i to je dalo mogućnosti Brus Liju da čitavo bogatstvo kineske kulture i filosofije prisvoji i prikaže kao svoje sopstveno jer se na zapadu o tome nije znalo gotovo ništa . Gomilu pametnih i mudrih stvari je rekao Brus Li ali u tom mnoštvu njegovih izreka sve što vidi neko ko je makar malo vremena proveo čitajuci kineske klasike i živeo medju kinezima jesu citati tih istih klasika i narodne poslovice i izreke kineskog naroda , neke prevedene bez promene a neke u malo slobodnijoj interpretaciji ( nekad nije moguće prevesti nešto potuno precizno sa kineskog na zapadne jezike) . Dakle ,nema medju nejgovim izrekama ničega originalno njegovog , gotovo sve što je rekao su zapravo biseri kineske klasicne književnosti i filosofije ili pak kineske narodne poslovice . Ne sporim Brusovu inteligenciju ,bio je izuzetno dobro obrazovan , dipomirao filosofiju na UCLA univerzitetu , izuzetno dobro je znao da objasni koncepte i principe svoga pristupa borilačkim veštinama . Ipak , gotovo sve izreke i mudrosti njegove su zapravo narodne mudrosti i izreke Kine.

Dalje , veruje se da je Brus Li  prvi koji je podučavao strance kineskim veštinama. Ja mogu da nabrojim samo nekoliko imena koji su kung fu naučili od kineza pre brus li-ja . Naravno kada su usled masovne propagande kinezi shvatili kakav je kung fu izvor zarade počeli su masovno da obučavaju strance ne misleći ni na kakve tradicionalne norme . Treba imati u vidu da niti je mnogo belaca bilo na istoku u doba brus li -ja i ranije ,niti su ti belci pokazivali želju da nauče kineske stilove borenja , jer oni koji jesu ti su bili i obučavani . Jedino što je istina u čitavoj ovoj priči je to da je posle brusove popularnosti došla masovnost u treniranju kung fu-a .

  Vratmo se sada još dalje u prošlost i ukratko objasnimo neke dogadjaje vezane za razvoj kung fu-a . Prvo , mi ne znamo kako je izgledao i kako se trenirao kung fu pre 19 veka . Svi stilovi danas , od kojih mnogi pretenduju i tvrde da su izuzetno stari su zapravo moderna varijanta kung fu-a nastala u drugoj polovini 19-veka . 

. Ono što znamo je da su se stari stilovi bavili borbom oružijem i da je goloruka tehnika bila od sekundarnog značaja ako se uopšte i trenirala  . Dolaskom Mančua na vlast kung fu je bio zabranjen a vatreno oružije je gotovo potpuno potisnulo tradicionalne metode vežbanja klasicnim hladnim oružijem. Kung fu se povukao u ilegalu i vežbao se samo kod odredjenih kategorija ljudi . Nakon bokserskog ustanka i masakra prakitanata kung fu-a mnogu su jednostavno prestali da se istim bave . Sve ovo je uticalo da se način i pristup treningu promeni, da se stavi akcenat tehnike bez oružija , da se namena veština promeni i tako je kung fu dobio više manje današnji oblik mada je zlatno doba golorukog kung fu tek trebalo da dodje . Svrgavanjem Mančua i uspostavljanjem republike Kine počinje zlatno doba razvoja modernog kung fu-a koje je izuzetno važno za našu priču o Brus Li-ju a o čemu se na zapadu ne zna apsolutno ništa(o Srbiji da ne pričam)  .U tom periodu Republika Kina je videla kung fu kao način poboljšanja kvaliteta života svojih gradjana i prvi put u istoriji Kine  borilačke veštine su dostupne svima i otvaraju se javne škole gde se može upisati svako. Još jedan korak dalje država je učinila osnivajuci Goushu akademiju , državnu insitituciju za proučavanje i unapredjenje borilačkih  veština . Pored ove zvanicne , država je pomagala i nekoliko privatnih asocijacoija od kojih je svakako najpoznatija Chin Woo . Ono što se uopšte ne zna na zapadu jeste neverovatna ekspanzija i napredak borilačkih stilova u ovom periodu. Ne samo što je štampano bukvalno na hilajde priručnika nego je postojao ozbiljan rad u ponemutoj Goushu akademiji koji je publikovan kroz knjige i na taj način postao dostupan širokoj javnosti i na čijoj osnovi su kasnije razvijani i unapredjivani borilački stilovi širom Kine . Iako je ovaj rad delo velikog broja ljudi ipak je jedan majstor najzaslužniji za sve promene koje su se tada dogodile na polju razvoja kung fu-a i bio je najglasniji borac za promene i nov pristup vežbanju. Njegovo ime je Tang Hao (1897- 1958) . Prvi čovek koji se javno kroz svoje knjige zalagao za naučni pristup treningu , koji govorio da se akcenat u vežbanju stavlja na fizičke atribute a ne na forme , tradiciju , egzotične tehnike. Zastupnik  svakodnevnog sparinga i kontorlisanih brobi ( borbi sa pravilima bez smrtnoig ishoda) kao osnove treninga . Zastupnik saradnje medju stilovima i razmene iskustava , tehnika , metoda vežbanja koje mogu upotpuniti osnovni stil vežbača i poboljšati njegove borilačke sposobnosti. On je u saradnji sa rukovodstvom Goushu akademije trasirao put daljeg rada te institucije . Neumorno je putovao Kinom i radio , stupajući u kontakt sa  sa velikim brojem majstora. Putovao u Japan kako bi naučio Japanske veštine borenja , posebno bajonet trening po kome su Japanci bili čuveni i na na osnovu toga kasnije radio na sistemu obuke u borbi bajonetom za kinesku armiju. Proučavao i vežbao zapadni boks . Još u to vreme , ranih 20-tih godina prošlog veka kineski borci su shvatili vrednost zapadnog boksa i mnogi ga uvrstili u svoje stilove a boks je postao osnova ručne tehnike"sande" još tada . Kao što mozemo videti , MMA koncepti koji se pripisuju Brus Li-ju kao i sve ostale stvari koje se njemu pripisuju su zapravo radjene u Kini još početkom 20-tog veka i taj rad je bio široko dostupan Kinezima , dok se o tome na zapadu ništa nije znalo. Na žalost , kulturna revolucija je sve to prekinula , mnogi su majstori bili ubijeni, kuominatng je učinio sličnu stvar na Tajvanu čim su došli na vlast (Chang Kaj Shek i kompanija) te su se majstori povukli ponovo u ilegau iz prostog straha za svoje živote i živote svojih porodica . Hong Kong je bio pod vlašću engleza koji nisu blagonaklono gledali na kineske borilačke veštine. Brus Li je došao na zapad sa nečim o čemu zapad nije imao pojma i mogao je da situaciju predstavi onako kako je hteo, što je na kraju i učinio . Ništa od koncepata i pristupa koje je on zastupao nije bilo novo ni nepoznato na istoku ali je bilo potpuno novo i nepoznato na zapadu . Kasnije , posle njegove smrti obozavaoci su zapravo dodali i pripisali mu mnogo više nego sto je Brus Li zaista za života uradio. Brus Li je bio i ostao  legenda , to je činjenica koja se neće promeniti , ime koje je inspirisalo ogroman broj ljudi da krenu sa proučavanjem kineskih borilačkih stilova i svakako njegov značaj jeste u tome što je prvi preko  medija upoznao široke mase sa kineskim veštinama . Sa druge strane moramo biti realni i na kraju moramo biti fer i pošteni prema svim onim ljudima koji su decenijama pre Brus Li-ja udarili temelje modernih borilačkih veština a silom prilika usled političkih promena ostali zaboravljeni dok je neko drugi preuzeo njihov rad u potpunosti i predstavio ga kao svoj sopstveni . Ja želim da govorim u ime tih zaboravljenih  cija imena retko čujemo i ne odajemo im počast i hvalu koju su svojim radom , životima  I velikim žrtvama zasluzili .

Istinski kung fu brat

Ivan Stefanović

Često vidim kako ljudi koji treniraju isti stil ili u istoj školi oslovljavaju jedni druge po kineskom običaju i koriste kineske termine ili prosto prevedu na svoj jezik pa jedni druge nazivaju braćom ili sestrama , ujacima ,itd. Naravno , ovo ima smisla u Kini medju kinezima jer to je deo nihove kulture i tako jedni druge oslovljavaju i inače priuspostavljanju socijalnih kontakata bilo koje vrste. U našoj kulturi zna se dobro kako se ko oslovljava i ko je kome u kakvom srdostvu . Još više taj način komunikacije gubi smisao kad ljudi jedonog stila ili jedne linije istog stila jednio drugima ’’oči vade’’ .

Elem , nije ovo kritika , već samo moje mišljenje neka svako oslovljava druge kako god želi , niti je cilj ovog teksta da druge uči pameti već je uvod u nešto drugo . Ovo je tekst o istinskom kung fu bratu . Čovek koga nikada uživo nisam video a uvek je bez ostatka bio na mojoj strani . Patriota , duboko pobožan hrišćanin pravoslavac, inteligentan, načitan , svestran i preko svega jakog moralniog integriteta . On je jedini istinski majsotr kung fua koga znam da danas radi na našim prostorima , jedini koji je ikakda u potpunosti razumeo o čemu govorim i kome nisam morao da dodatno objašnjavam bilo šta . Čovek koji je bio uz mene i onda kada su svi bili protiv i kada su zbog mene bili protiv njega . Čovek koji zna u trenucima slabosti da mi da snage i kaže pravu stvar koja  me natera da se trgnem i nastavim dalje . Čovek koji koji ti pokloni srce bez ostatka , onako kako to deca rade, čisto , bez ikakvih kalkulacija . Taj čovek je moj istinski kung fu brat , i više od toga . Taj čovek je Majstor Ivan Stefanović . Živ bio i Bog te blagoslovio moj istinski( kung fu) brate .

Original i modifikacija

S obzirom da je Srbija verovatno poslednje mesto na svetu gde se još vode polemike oko ‘’ originalnog ‘’  I  ‘’ modifikovanog ‘’  Ving Čuna i gde na žalost još uvek dobar broj ljudi bezrezervno veruje u priču o ‘’originalnom ‘’ stilu Ving Čun želim da razjasnim neke činjenice u vezi svega toga ( mada je tužno što moja voljena zemlja kasni 30 godina za svetom I ono što je odavo prevazidjeno i dokazano kao pogrešno u nas se I dalje drži za istinu) .  Mnogi "majstori" , pre svega Yip Manove linije Wing Chuna tvrde da su oni i samo oni naslednici i posednici "originalne" , superiorne i jedine kompletne  verzije vestine .Ovakve priče nisu ništa do marketinška strategija smišljena da privuče nesigurne licnosti željne dokazivanjna a nesposobne za kritičko razmišljanje i procenu činjenica .Ispostavlja se da je ta strategija bila odlična jer danas vidimo da se preko 90% vezbaca Wing Chuna uklapa u psiholoćki profil pomenut napred .

Polemika oko originalnosti vestine postoji i medju ucenicima Yip Man-a , a najdalje u svojim tvrdnjama je otišao William Cheung govoreći kako  je on jedini naslednik originalnog Wing Chuna , te da je njegova veština superiorna u odnosu na apsolutno sve stilove i linije  ostale koje on naziva ‘’bezvrednim modifikacijama’’. Ove tvrdnje us izazvale mnogo polemike I problema medju Ving Čun vežbačima pre nekih 30 godina da bi nešto kasnije bile dokazane kao potpuno lažne . .

.

Priča ide ovako :“ U manastiru južni Šaolin su se skupili najbolji borci tog vremena da bi napravili superiornu veštinu koja će pomoći kineskom narodu u borbi protiv Manču dinastije koja je 1644 godina zbacila Ming dinastiju sa vlasti i zavela diktaturu . Manastir Šaolin je postao središte pobune protiv Manču-a. Jedan od petorice monaha predvodnika je izdao svoje saborce i vojska Mančua uz pomoć engleskih topova je razorila manastir , tako da je samo pet monaha preživelo napad .Medju njima je bio izdajnik Bak Mei osnivač istoimenog stila i monahinja Ng Mui , osnivač sistema, koja je svoje znanje prenela devojci po imeni Yim Wing Chun po kojoj je veština dobila ime . Veština se od nje na dalje prenosila samo jednom odabranom nasledniku , dok nije presla u ruke dr Leung Jan-a.

Dr.Leung Jan

Dr . Leung Jan se bavio tradicionalnom medicinom i imao je radnju u Fatsanu ( Foshan , Fat Shan ) . Držeći se tradicije on je veštini podučavao samo svoja dva sina ,Leung Bik-a i Leung Chun-a, u tajnosti . Treninge je držao u dvorištu iza radnje . Lokalni menjač novca Chan Wah Shun je video šta se dešava i kroz rupu na ogradi dvorista je počeo da posmatra treninge i da sam trenira . Posle nekoliko uspešnih borbi Chan Wah Shun se pročuo kao borac i to je došlo do Leung Jan-a , koji je prepoznao tehnike svoje veštine (po jednoj verziji ga Leung Jan uhvatio kako špijnira kroz rupu na ogradi ) .Pošto se uverio da je Chan Wah Shun uspeo da „skine „ dobar deo veštine , budući da je kao menjač novca bio jako lukav i inteligentan , Leung Jan ga je prihvatio kao učenika iako nije bio član porodice , a iz razloga da bi mogao da ga kontroliše . Shvtajući da bi jednom mogao da preuizme „grandmastership“ nad originalnim Wing Chunom , budući da je bio talentovan borac , a i prirodno fizički jak (bio je visok 180 cm , što je za kineza tog vremena izuzetno) .Da bi proverio koliko je veštine „skinuo“ Leung Jan je oranizovao  borbu izmedju svog mladjeg sina i Chan Wah Shuna koju je ovaj na iznenadjenje doktora dobio. Leung Jan je modifikovao osnovne principe i pokrete, svoje veštine i napravio jednu potpuno novu , inferiornu u odnosu na original , i toj verziji podučio Chan Wah Shuna . Leung Jan i njegov mladji  sin su umrli i veština je ostala Leung Biku koji se odselio u Hong Kong . Nakon toga Chan Wah Shun je sebe proglasio „grandmaster-om „ Wing Chuna i otišao da radi kao pef obezbedjenja na imanje familije Yip Man-a . Yip Man je bio poslednji i najmladji učenik Chan Wah Shuna , od koga je naučio modifikovanu verziju veštine .Sa 16 godina Yip Man odlazi u Hong Kong na školovanje  i tamo sreće Leung Bik-a koji ga prihvata za učenika ( jedinog ) i od njega biva podučen originalnoj verziji veštine . Nakon bega od komunista , Yip Man je otvorio školu u Hong Kongu , i imao mnogo učenika , koje je ,da bi održao tradiciju prenošenja veštine samo jednom nasledniku , podučavao modifikovanoj verziji, a samo je Williama Cheunga podučio originalnoj verziji kada ga je uzeo da živi kod sebe u perodu od 2,5 godine kako Čeug tvrdi u početku da bi kasnije to vreme produžio na 3,5 pa na 4 pa onda na 6.. Cheung nije podučavao originalnu veštinu  do smrti Yip Man-a 1972 . „

Sada ćemo ovu priču suprotstaviti činjenicama i dokazima :

- Ne postoje istorijski ( materijalni ) dokazi da je manastir južni Šaolin ikada postojao.Uglavnom svi južni stilovi kung fu-a vezuju svoje poreklo za taj manastir i pet monaha iz patriotskih i politickih razloga . Priča o Južnom Šaolinu je nastala nakon sloma Taiping pobune polovinom 19. Veka I nosi odredjenu poruku preživelim pobunjebicima gde je Juži Šaolin zapravo šifra . O ovoj temi će biti napisana posebna detaljna analiza jer je direknto vezana za istinsku istoriju Ving Čuna.

GM.Yip Man

- Ng Mui je osnovala stil koji je prenela svojoj učenici i po njoj ga i nazvala. Kao i u predhodnom slučaju ne postoje dokazi da je pomenuta osoba postojala . Radi se o legendarnoj ličnosti koju kao osnivaca vestine navode i sledeći stilovi: Beli Ždral Kung fu ( legenda o devojci koju Ng Mui podučava skoro identična kao u Wing Chun priči) , Wu Mei Pai , neki stilovi zmajevog kung fu-a , Hung Kuen Pet Obrazaca. Takodje je u zavisnosti od priče bila majstor Šaolin kung fu-a( opet u zavisnosti od priče severnog ili južnog) , Wudang kung fu-a ili porodičnog stila generala Yeuh Fei-a . Istraživanja pokazuju da se lik Ng Mui prvi put javlja početkom 20. Veka u WU XIA ,popularnim kratkim pričama koje su izalzile u natavcima I bile štampane na najlošijem papiru . U svoijm prvim projavljivanjima Ng Mui je bila negativan lik koji je zajedno sa Bak Mei=em izadala pokret potpora I dovea do uništenja manastira. Tek kasnije je njen liko dobio pozitivan karakter . Još jedna nelogilčnost vezana za ovu tačku priče je da niko nije primetio da je monahinja , dakle žena , živela duže vreme u muškom manastiru . Kao neko ko živi na istoku I poznaje monahe mogu da kažem da je ovo prosto nemoguće I danas , da ne govorimo koliko je tek bilo nemoguće pre ppar stotina godima. Istina je da je Wing Chun nastao na jugu Kine i da su ga praktikovali usavršili i dalje preneli članovi opere „Crvenih Dzunki( brodova , čamaca)“ i da se za veštinu zna tek od sredine 19 veka kada je počela javno da se podučava.

-Yim Wing Chun i Leung Bak Chao takodje nisu stvarne ličnosti već deo folklora , a Samo ime Yim Wing Chun se nije odnosilo na osobu , već je to bila šifra pokreta otpora .

Govoreći striktno u kontekstu vremena u kome se priča odvija bilo je nemoguće da se devojka bavi kung fuom . Pre svega tradicionalna kineska kutrua koja je jako kruta t običaji tog vremena jednostavno nisu dopuptli da se žene bave kung fuom. Prve ličnosti za koje se sa sigurnoscu može tvrditi da su zaista postojale a vezane su nastanak i razvoj Wing Chun -a nalazimo 1850 u operi crvenih čamaca. To su 13 članova opere crvenih čamaca za koje postoje dokazi da su zaista postojali , i za koje se zna da su se bavili Wing Chun-om, a sasvim je moguće da su ti ljudi zapravo i osnivači veštine . Radi se o sledećim ličnostima :

Wong Wah Bo ,Leung Yee Tai ,Dai Fa Min Kam ,Yik Kam ,Suen Fook Seng ,Fa Jee Ming ,Hui Kai Fu ,Fa Gu Ban

Chee Yuen Cheung ,Dai Sheng Wo ,Lang Zai Mo ,Dai Gar Sheng ,Doh Ngan Shun

Postoje još neki članovi opere čija su imena vezana za ovaj period i za njih se tvrdi da su se takodje bavili Wing Chunom , ali se njihovo postojanje ne može potvrditi . Radi se o sledećim osobama :

Lai Fook Shun ,Sun Fook Chun ,Hung Gun Biu

Takodje postoje Wing Chun stilovi koje svoje poreklo ne vezuju za Yim Wing Chun \Ng Mui liniju , već za neke druge ličnosti , a takodje postoje Wing Chun stilovi koji tvrde da svoje poreklo ne vuku iz opere crvenih čamaca , već direktno iz manastira Severni Šaoiln , a neki čak sa Tibeta,

- Veština se nije prenosila samo jednom odabaranom učeniku .Kao što vidimo iz predhodno iznesenih činjenica u vreme nastanka veštine postojalo je 13 "grandmastera", a svaki je imao jednog ili više učenika. Ako pratimo liniju Yip Man- Chan Wah Shun- Leung Jan vidimo da je sam Leung Jan je imao dva učitelja , Leung Yee Tai-a i Wong Wah Bo-a, koji su pored njega imali još učenika , .Fok Bo Chuen je učio kod njih u isto vreme kad i Leung Jan , inače on je jedan od učitelja Yuan Kai Sana i njegovog brata Yuan Chai Wan-a. U isto vreme bilo je još pripadnika opere , poznatih majstora koji su živeli u isto vreme kada i učitelji Leung Jana i imali svoje učenike čiji naslednici rade i danas . Dai Fa Min Kam od koga vode poreklo Chi Sim wing chun , Yuan Kai San Wing chun , Vietnamski Wing Chun i jos nekoliko manje poznatih stilova, Dai Dong Fung ciji je danas naslednik Leo Man . itd. Iz ovoga se moze videti da Leung Jan nije jedini naslednik veštine Wing Chun-a .

- Leung Jan nije podučavao samo svoje sinove i Chan wah Shuna . Istina je da je on imao mnogo učenika pre i posle njega . Wong Wah Shun, Leung Bak Cheung, Lai Yeung Yin,Muk Yan Wah, Lo Kwai, Chan Kwai,Ho Han Lui , su neki od njegovih ucenika , kao i gotovo svi muski stanovnici sela Gulao ( Gu Lao, Go lo), rodnog mesta Leung Jan-a.Vecina Leung Janovih učenika u Fosanu i kasnije u Go Lo selu su bili njegovi bliski rodjaci i ovo je važno napomenuti. Dakle I ova tvrdnj je u potpunoj suprotnsti sa istorijskim činjenicama er je samo u Fošanu , Leung jan imao 13 učenika .

- Chan Wah Shun je teško mogao da pobedi u borbi maldjeg sina Leunga Jana , jer je on prema postojećim podacima bio mentalno oboleo , i umro je pre nego što je Chan Wah Shun bio primljen za učenika .

- Chan Wah Shun nikada nije za sebe tvrdio da je „grandmaster“ bilo čega .Takva titula je izmišljen na zapadu za zapadnjake,ne postoji ekivalent tom terminu na kinsekom jeziku,

- Ne samo da ne postoje podaci da je Leung Bik ikada bio u Hong Kongu niti da je ikada sreo Yip Man-a , već ne postoje podaci da je Leung Bik ikada postojao . Sam Yip Man nikada nije tvrdio da je učio od Leung Bk-a, ovu priču je u javnost plasirao najstariji Yip Manov ucenik Leung Sheung kao marketinski potez. Yip Man nikada nje hteo da komentariše izjave svog učenika , i nikada nije potvrdio ovu priču, mada je nije ni opovrgao , jer je na osnovu nje skola borenja koja je već bila dosta poznata postala još poznatija i popularnija. Da Leung Jan nije imao naslednika govori i ćinjenica da je prodao svoju radnju kada se povukao u penziju , a obićaj , koji je i danas na snazi u Kini je da najstariji sin naledi porodični posao . Taj posao se prodaje samo ako nema muških naslednika koji bi nastavili tradiciju.

William Cheung 

- Chan Wah Shun nikada nije radio kao obezbedjenje , jedno vreme je držao školu borenja , a nedugo pošto je Yip Man došao kod njega da uči doživeo je moždani udar i umro kao invalid , tako da je Yip Man nastavio trening kod njegovih učenika .

To je sto se tice činjenica . a sada bih postavio  nekoliko logičnih pitanja :

- Leung Jan je bio poznat kao veoma vešt borac , i u vreme kada je primio Chan Wah Shuna za učenika radio Wing Chun dugo vremena . Budući da je Wing Chun veština zasnovana na izgradjivanju refleksa , cak i da je izmenio koreografije pokreta , sam sistem i reflekse , reagovanje na napade , i svoju napadačku tehniku teško da je mogao da promeni , . Refleksi kad se jednom izgrade i kada se usvoji sistem ne mogu se iz korena promeniti i to samo na neko vreme . A pitam se da li bi bilo moguće prevariti nekoga ko je već izvesno vreme posmatrao sta i kako se radi , a pri tom je bio u poslu u kome čovek sebi ne sme da dozvoli da ga varaju ?

Kao što je već rečeno većina Leung Janovih ućenika su bili njegovi rodjaci pa je malo verovatno da je rodjacima preneo "modifikaciju" , posebno ne čoveku po imenu Wong Wah Sum koji je unuk njegovg učitelja Wong Wah Bo-a i kome je preneo veštinu u čast i na zahtev Wong Wah Bo-a . Da li bi se zaista jedan tako tradicionalan čovek oglušio o želju svoga učitelja?

- Zašto bi Yip Man izabrao baš Cheunga da mu prenese originalnu veštinu , kad je imao dva sina i bilo bi logicno da oni budu naslednici originala , ili bar neki od rodjaka koji su trenirali kod njega ? Yip Man je bio veliki tradicionalista , i priče da njegovi sinovi nisu zaslužili veštinu su u najmanju ruku smesne, jer je običaj prenošenja celukopnog nasledja sinovima ili najblizim rodjacima kod Kineza svetinja , i taj obicaj se krši samo u izuzetnim slučajevima , kada nema naslednika ili bi oni bili ugrozeni znanjem ili predmetima koje bi dobili u nasledje. Tkodje se postavlja pitanje čime je Cheung zaslužio original ,on je bio mlad , iz bogate porodice sa jakim političkim vezama ,umešan u mnoge nedozvoljene radnje iz kojih je izašao živ I čitav uptavo novcu I vezama svoje porodice . U jednom momentu se toliko upetljao u krminal dag a je porodica ‘’poslala na školovanje’’ u Ausrtraliju pa nije više od 30 godina smeo da dodje u Hong Kong . I takav karakter je zaslužio originalnu veštinu a Yip Manov stariji sin , koji je visoko školovan i uzoran bio jako cenjen ne samo u akademskim već I političkim krugovima u Kini I Hng Kongu . On dakle nije zaslužio original a sitni kriminalac u pokušaju. neoubuzdanog ponašanja jeste ?

- S obzirom na to da Kinezi jako poštuju tradiciju , kako znamo da Cheung danas podučava original a ne neku modifikaciju , poštujući pravilo da se veština prenosi samo jednom nasledniku ?

Ako je veština savršena I originalna , zašto je Cheung više puta menjao koreografije formi? Koje su originalne a koje su modifikovane ?

 Prema izjavama svedoka , najstarijih Zip Manvih učenika , Cheung nikada nije živeo sa Yip Manom a njegov trening je bio više nego neredovan. To kažu ljudi koji su bili asistenti u školi Yip Mana.

Original i Modifikacija 2 ili sta je Leung Bik ucio Yip Man-a

Ako prihvatimo tvrdnju da je Leung Bik zaista postojao i da je zaista bio poslednji učitelj Yip Man-a logično je zapiatii se sta je i kakvu veštinu predao najpoznatijem Wing Chun majstoru današnjice.

Bez obzira što ne postoje nikakvi dokazi o postojanju Leung Bika mnoge linije Wing Chun-a pominju sina Leung Jana u različitim kontekstima i daju mu različite istorijske uloge .Po nekima on uopšte nije imao veze sa Wing Chunom ni sa Yip Man-om , po drugima baštinio je originalnu , tajnu verziju veštine ...

Da bismo bacili malo više svetla na period Yip Manovog učenja veštine potrebno je dobro poznavanje kulture , običaja i načina života Kine toga doba .Krenimo od činjenica .

Činjenica prva je da se Yip Manov Wing Chun iz  perioda njegovog zivota u Hong Kong-u unekoliko razlikuje od Wing Chuna koji se radi u Kini . Detaljnim sagledavanjem veštine videće se da su te razlike nisu suštinske vec isključivo tehničke i to u smislu rasporeda gradiva i koreografija formi dok drugih razlika u načinu rada , aplikacijama i principima zapravo i nema.

Činjenica druga -Wing Chun koji je Yip Man radio i predavao u ranijem periodu života se ne razlikuje od ostalih linija Wing Chuna u Fošanu iako je on navodno već tada završio obuku kod Leung Bika.

Činjenica treca -ne postoji ni jedan drugi naslednik Leung Bika iako je imao brojne rodjake i porodicu u Gu Lao selu nedaleko od Fosana .Ovo je jako čudno jer njegov otac je obučio priličan broj svojih rodjaka i u Fosanu a i kasnije posle odlaska u penziju u svom rodnom mestu ,Gu Lao selu. Dalo bi se pretpostaviti da bi Leung Bik nastavio tradiciju i rad svoga oca i obučavao makar najbliže rodjake a mi danas nemamo ni jednog jedniog praktićara Wing Chun-a koji svoju veštinu vezuje za Leung Bika.

Cinjenica cetvrta - Prva generacija Yip Manovih učenika (većinom njegovi rodjaci i deca prijatelja) tvrde da je priča o Leung Biku marketišnski trik Leo Man-a poznatog novinara toga doba kako bi probudio interesovanje za stil .

Činjenica peta -Moy Yat (yip manov rodjak) tvrdi da Yip Man jeste imao trećeg učitelja ali to nije bio Leung Bik vec Fung Wah , učenik i rodjak Leung Jan-a . U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da su Yip Chun , Yip Ching I Moy Yat obavili pripremu i ceremoniju sahrane Fung Wah-a (sto rade samo najbliži rodjaci ili oni koji su po nekom osnovu primljeni u porodicu) i nastavili su da posećuju njegov grb i odaju mu postu i dan danas.

Činjenica sesta ili bi mozda trebala da bude prva , ne postoji ni jedan materijalni dokaz koji bi makar naznačio da je Leung Bik stvarna istorijska ličnost .

Činjenica sedma- Yip Chun o Leung Biku i njegovom odnosu sa Yip Manom govori sledece. Buduci izuzetno obrazovan i istog porekla i staleža kao i Yip Man , leung Bik je bio u stanju da Yip Manu detaljno objasni sve aspekte veštine i uputi ga u dublja znaćenja principa stila . Dakle , ne govori se o nekakvom tajnom stilu koji je bio sakriven od Chan Wah Shuna i ostalih učenika već o stepenu razumevanja jedne iste veštine i mogućnosti pravilnog prenošenja iste . Ovo i te kako ima smisla kad je Kineski jezik u pitanju . Ne želim da se bavim opisom karaktiristika Kineskog jezika jer bi to oduzelo mnogo vremena i prostora ali čak i ja , kao neko ko je tek počeo da uciči kineski shvata koliko je značajno dobro obrazovanje koje sa sobom nosi poznavanje jezika kako bi komunikacija bila na pristojnom nivou .Kinseki jezik se toliko razlikuje od evropske grupe jezika da je prosto nemoguće objasniti na kojim se principima zasniva ali je zaista potrebno mnogo vremena i truda kako bi se steklo dovljno znanje i veština da se na kineskom jeziku objasne neki komplikovani pojmovi . Kako Yip Chun tvrdi , Yip Man je često govorio da je od Chan Wah Shuna naučio tehnički deo veštine a od Leung Bika naučio kako da tu tehniku razume i pravilno upotrebi .I danas imamo sličnu pojavu u veštini gde praktikanti uče tehniku "na pamet' , uče gomile varijacija pokreta, koreografija koje nazivaju tehnike , prekomplikovane drilove a zapravo ne razumeju šta rade jer im izmiče suština toga sto vežbaju . Kako bilo da bilo ostaje činjenica da je Yip Man posedovao zaista veliko i kopletno znanje veštine a niti on niti bilo ko od njegovih zvaničnih naslednika (sinovi, rodjaci) ne govori o nekakvoj tajnoj ,originalnoj veštini naučenoj od Leung Bika već samo o pravilnom tumečenju i dubljem objašnjenu jedne iste veštine .Ne postoje dakle nikakvi originali i modifikacije vec samo drugačija tumačenja jedne iste veštine zasnovana na ličnim afinitetima i sposobnostima praktikanata da veštinu prihvate i pravilno razumeju .

Činjenica osma . U priči se kaže da je Leung Bik pozvao Yip Mana da vežba kod njega . To , je onome ko I malo poznaje kinesku kulturu u najmanju ruku smešno . Učitelj poziva učenika ??!! To je dogadjaj ravan mogućnosti da se dobije na lutriji . U kineskoj kung fu tradiciji , učenik moli učitelja da ga primi na obuku , nekada moa da moli mesecima I nikada ne zna kakav će biti odgovor. Učitelj da pozove učenika ! To je nešto što ni danas ne može da se desi a ne pre 100 I više godina .

Zaključak : Iz svega napred navedenog možemo jasno videti da nikakav original ne postoji a jedina modifikacija , ako već želimo da koristimo taj termin je ona koju je napravio William Cheung 

Ving Čun mačevi - osnovna tehnika

Razumevanje Ving Čun mačeva su najviši nivo poznavanja sistema , zapravo oni su poslednji deo slagalice koja zaista upotpunjuje sistem jer se na nivou mačeva uče i konačno kompletiraju svi elementi golorukog borenja a sa druge strane nije moguće pravino pristupiti radu sa mačevima ukoliko svi prethodni elemnti sistema nisu dobro savladani . Mačevi u Wing Čunu su i poslednji deo koji kompletira veštinu i test prethodno naučenog gradiva . Ova kratka video instrukcija objašnjava kako pravilno izvesti   prvu tehniku Ving Čun mačeva . Nažlost ,malo instruktora zaista poseduje kompletno znanje  razumevanje ovog dela veštine i trening mačevima se uglavnom svodi na lepršave forme i atraktivne tehnike protiv različtih vrsta oružija , uglavnom potpuno nerealne uz pokazivanje potpunog nerazumevanja svrhe i korišćenja mačeva . U Srbiji niko nikada nije objašnjavao osnovne tehnike , njihovo izvodjenje i svrhu i način uoptrebe , Ovo je prvi video ove vrste u Srbiji koji se može naći smo na ovom blogu i ukratko objašnjava prvu tehniku mačeva Jip Manovog sistema .Vremenom ću snimiti i ostale te će vežbači konačno imati prilike da nauče makar najosnovnije stvari i vežbati mačeve na ispravan način

Na ovom snimku imamo prve dve sekcije klasične Jip Manove forme mačeva (Jip Čunova verzija) gde je prva sekcija posvećena upravo tehnici o kojoj govorimo u ovom tekstu

Uticaj politike na razvoj kung fu-a

PublicFriendsOnly MeCustomClose FriendsLeo BurnettSee all lists...Tainan, Taiwan AreaTaipei, Taiwan AreaFamilyGo Back

Poznat je odnos komunističke partije Kine prema borilačkim veštinama koje su decenijama bile zabranjene . Došavši na vlast 1948 godine KPK (Komunistička partija Kine) se krvavo obračunala sasvim poltičkim neistomišljenicima , i ne samo sa njima . Na udaru vlasti našli su se svi oni koji su po proceni KPK mogli da predstavljaju opasnost po novu vlast . Jedna od grupa koje su se našle na udaru bili su instruktori borilačkih veština . Učtelji kung fu-a su ubijani bez obzira na politička ubedjenja . Razlog za ovo je veoma jednostavan, instruktori borenja su bili poštovani u društvu i njihova reč je nosila odredjenu težinu , imali su uticaj na odrejdni broj ljudi . Pored toga oni su imali i volju da se bore i znanje kako se boriti , pored toga oni su imali mogućnust da obuče druge veštini borenja i ne samo to već i da inspirišu druge na borbe . Ovo su razlozi kravog obračuna KPK sa instruktorima borenja ,što je dovelo do masovnog egzodusa ove grupe ljudi na Tajvan , Hong Kong i Makao. Decenijama se kung fu u Kini vežbao tajno a mnogi su iz straha od odmazde jednostavno prestali da se bave borilačkim veštinama te je veliki broj stilova nepovratno izgubljen .Najočitji primer stanja u Kini s’ polovine 20. Veka je legendrni Šaolin manastir koji je potpuno opusteo, monasi pobijeni i a tek nekolicina preživelih se rasula nenznao gde .Mnoge veštine Šaolina su nepovratno izgubljene . Danas se situacija menja i zabrana bavljenja borilačkim veštinama nije više na snazi. Kina se otvorila prema svetu a borilačke veštine su postale unosan izvor prihoda . Ono što su decenijama bilo zabranjino danas ima punu podršku KPK . Kina je danas puna škola kung fu-a koje nude kompletnu uslugu uključujući i smeštaj i hranu za studente . Dobar broj škola specijalizovan je za rad sa strancima koji izdvajaju značajne sume novca za trening ,,originalnog’’ kineskog kung fu-a . Na žalost , kao i svakom drugom segmentu ekonomije hiperprodukcija vodi neminovnom padu kvaliteta . Nakon decenija represije mnogu kung fu stilovi su izgubljeni , još više ih se i dalje vežba samo u okviru porodica a stoji i činjenica da tradicinalni kung fu trening nije pogodan za danasnje uslove i tempo života . Pored toga , tradicionalni kung fu nije najpogodniji za rad sa strancima koji imaju potpuno drugačija očekivanja i drugačiju sliku kung fu-a . Prilagodjavanje tržšnim uslovima te prodaja upravo onoga što se od prodavaca i očekuje je dovelo do toga da se danas u Kini mogu naći vrhunski sportski treneri , ljudi koji su uložili veliki trud u ,,Vušu ’’ sport i danas prodaju upravo ono što se od njih očekuje . Na žalost , ti ljudi nikada nisu trenirali klasični kung fu sa pre svega borbenim ,pa onda zdravstvenim , medcinskim  filosofskim i ostalim aspektima koje svaki kompletni kung fu stil nosi u sebi . Zbog izuzetne potraznje obnovljen je Šaolin manastir i ,,obnovljene’’ su veštine Šaolina koje na prvi pogled izgledaju izuzetno atrativno ali se i ovde radi o Vušu sportu , koji je istini za volju na visokom nivou ali je i dalje sport . Bez obzira na sve desetine hiljada ljudi iz inostranstva danas trenira kung fu u Kini .

Vratimo se sada ponovo u prošlost . Kao što je rečeno ranije , mnogi instruktori kung fu-a su pobegli na Tajvan i Hong Kong . Na žalost ,na Tajvan su uspeli da pobegnu oni koji su živeli u velikim lukama poput Šangaja , Tianinga i Tsangdaoa ,oni koji su živeli u unutrašnjosti nisu imali nikakve šanse za beg . Otuda toliki broj severnih stilova koji su se očuvali na Tajvanu . Šangaj je bio centar severnih stilova , osebno ,,unutrašnjih’’ sistema poput Tai Čija , Bagua , Hsing Ji i drugih. U talasu izbeglica 1948 godine na Tajvan su došli i stilovi poput Šaolin stilova , kineskog rvanja , Baji, Pigua, Čang Čuan i ostalih . U Hong Kong su uspeli da pobegnu samo oni koji su živeli u neposrednoj blizini , dakle oni koji su živeli u Gunagzou i Fošanu koji je geografski deo Guangzoa iako je administrativno odvojen . Otuda primat Fošanskih stilova u Hong Kongu , poput Bele Obrve, stilova pet porodica( Čoi,Hung,Li,Lau,Mok) , Čoj Li Futa , Ving Čuna i drugih . Svi ostali , koji su bili daleko od luka ili daleko od granica sa Hong Kongom i Makaom ( u SSSR i Mongoliju se tada nije moglo bežati jer bi begunci bili vraćeni nazad sto je automatski povlačilo smrtu kaznu) su ostali bez mogućnosti bega . Tako su danas najpoznatiji stilovi upravo oni najzastupljeniji na Tajvanu i Hong Kongu . Čitav svet zna za Bagua, Tai Či , Ving Čun , Belu obrvu, Hung Gar , Čoi Le Fut...Ogromna većina stilova je ostala nedostupna svetu a kako je već rečeno , ogroman broj je usled represije nepovratno izgubljen .  

Nakon kulturne revolucije Tajvan i Hong Kong su bili sigurne luke za instruktore kung fu-a , ili možda nisu .

Dok je 1947 u Kini besneo gradjanski rat , Kuomintang(KMT) partija Čang Kaj Šeka je bila svesna su šanse za pobedu male te su kao i Košinga 400 godina ranije izabrali Tajvan kao bazu gde će se povući i odakle će nastaviti borbu . Iz istih raloga zbog kojih su komunisti pobili ogroman broj ljudi kada su došli na vlast , na Tajvanu je drugog Februara 1947 KMT počeo pokolj političkih neistomišljenika i potencijalnih protivnika . Hiljade ljudi je pobijeno u tzv.228 incidentu . KMT je posebno bio ,,ažuran’’ u masakriranju instruktora borenja . Narod se pobunio i izbili su opšti nemiri te je pokolj prestao ali čvrsta kontrola vlade nad instruktorima borenja nikada nije prestala . 

KMT je u svojoj dugoj vladavini napravila značajan napor kako bi pratila i pod kontrolom držala vežbanje borilačkih veština i poznatih instruktora . Vlada je osnovala nekoliko državnih i više poludržvanih udruženja borilačkih veština u kojima je bilo obavezno članstvo ukoliko je neko želeo da se bavi podučavanjem borilačkih večtina ili na drugi način akivno zaradjuje i bavi se kung fu-om . Članstvo je podrazumevalo popunjavanje gomile formulara sa ličnim podacima , obavezno prisustvovanje sastancima organizacije kao i obavezno obaveštavanje o svakoj prmeni u ličnim informacijama . Na čelu ovih orgaizacija su uglavnom bili vojni oficiri , lojalni KMT . Iako je situacija danas kud i kamo drugačija , vlasti i dalje čvrsto kontrolišu kung fu i ljude koji se njime bave , te je za bavljenje , odnosno podučavanje borilačkih veština potrebno članstvo i dozvola kung fu udruženja koje je pod kontrolom države . Sa druge strane ovo utiče na kvalitet instruktora i kvalitet poduke .

Hong Kong je važio i danas važi za kung fu raj , mesto gde se nesmetano vežba i razvija ogroman broj stilova ,siguran od progona vlasti . Ipak , nije sve tako kako izgleda . Engleske vlasti nikada nisu blagonaklono gledale na vežbanje borilačkih veština i više puta u toku svoje vladavine Englezi su zabranjivali vežbanje kung fu-a . Niti je vežbanje kung fu-a bilo masovno pre pojave fimova ,,Shaw Brothers’’ kompanije koji su postigliinternacionali uspeh 60 tih godina prošlog veka. Nakon uspeha Brus Lijevih filmova kada je čitav svet upoznao kineske borilačke veštine i kada je krenulo svojevrsno kung fu ludilo , bavljenje borilačkim veštinama u Hong Kongu postaje zaista masovno . Početkom 70 tih u Hong Kongu se dogodilo ono sto se dešava u Kini danas . Potražnja za kung fuom je bila tolika da su se podučavanjem bavili i ljudi koji su imali malo ili ni malo formalnog treninga . Pod uticajem kinematografije koja je za mnoge bila a i danas ostala jedini izvor informacija o kung fu istoriji , tehnici , stilovima , razovju, itd javljaju se ,usled ogromne potraznje sa zapada isntruktori stiova koji nikada nisu postojali i koji su čista filmska fikcija , poput ,,pijanog’’ kung fua , stila ,,feniksa’’ i sl. Popularni filmovi nisu uticali samo ,,stvaranje’’ novih stilova već su mnogo veći uticaj imali na način prezentacije i podučavanja već postojećih stilova , posebno na zapadu. Pod uticajem filmova zapadnjaci su stvorili odredjenu sliku o tome kako kung fu treba da izgleda te su od instruktora očekivali da budu podučavani upravo tome . Sa druge strane , poslovni kantonci , kako bi maksimizirali zaradu su konzumentima dali upravo ono sto je od njih očekivano . Kung fu je postao lepršav , lep za oko , komlikovan , ,,tehnički’’ . Mnogi poznati kung fu instruktori iz Hong Konga su imali iskustvo rada u filmskoj industriji , dobar broj njih je radio kao profesinalni flmski koreografi . Pomenimo dvojicu nama najpoznatijih , Leung Tinga koji je bio profesionalni filmski koreograf i Vilijama Čeunga koji je igrao epizodne uloge u kung fu filmovima. Kada vizuelno  uporedimo  stilove ova dva instruktra sa stilovima ostalih instruktora koji nemaju njihovo filmsko iskustvo vidimo da su Tingov i Čeungov stil mnogo atraktivniji ,sto bi naš narod rekao ,,lepši za oko’’. Ova dva instruktora su takodje ostvarili najveće zarade i u jednom momentu bili najuspešniji i sa najvećim brojem pratilaca . Slična situacija se može videti i kod svih ostalih kung fu stilova iz Hong Konga 

LikeShow more reactions

CommentShare

Uticaj jezika na vezbanje kung fua

PublicFriendsOnly MeCustomClose FriendsLeo BurnettSee all lists...Tainan, Taiwan AreaTaipei, Taiwan AreaFamilyGo Back

Jedna od najvećih prepreka u izučavanju kung fua u svim njegovim aspektima i njegovom potpunom razumevanju je jezik. Jezik nije samo sistem verbalne komunikacije već sa sobom nosi i odlike kukture i načina razmišljanja jednog naroda . Ogromne razlike izmedju kutura istoka i zapada često uzrokuju ogromne probleme u prenošenju informacija a fundamentalna različitost jezika ni malo ne dorpinosi poboljšanju toka informacija . Različite kulture različito percepiraju iste stvari i potuni isti dogadjaj može imati dijametralno različito značenje za pripadinike različtih naroda. Kao što je već rečeno jezik je  nerazdvojni deo odredjene kulture a jezički instrumenti , značenje samih reči i kontekst rečenog ogledalo te iste kulture i bez dubokog poznavanja i razumevanja ne samo jezika u smislu značenja pojedinačnih reči i gramatike već i konteksta rečenog , načina razmišlanja , vrednosti dakle čitave kulture (ovo posebno vredi za kulture visokog konteksta) , pravilan prenos informacija je gotvo nemoguć. Postoji još jedna značajna prepreka u trqansmisiji informacija . Naime , najveći ako ne gotovo sav protok informacija se obavlja na engleskom jeziku . Kako je engleski obično drugi jezik i ljudima sa izvora informacija i onima koji informacije primaju dolazi do još veće zbrke u pravilnoj transmisiji podataka i njihovom tumačenju . Pripadnici dve različite kulture  koriste jezik trece kulture za komunukaciju , jasno je koliko problema ovde postoji . Dalje postoji nekoliko specifičnh problema vezanih za prevod sa kineskog na engleski jezik koji u drugim jezicima ne postoje . Proces romanizacije odnosno prevod sa kineskog ne engleski alfabet sto podrazumeva  čitanje, spelovanje i izgovaranja kineskih reči , posebno imenica, nije standardizovan te postoji nekoliko sisitema koji se razlikuju prilično .Najpoznatiji sistemi romanizacije su tzv. Pinjin i Wade –Giles sistem .

Koliko konfuzije ovo izaziva moze se videti na prostom primeru gde reči Hsing Yi , Hsing I , Xingyi , Xsing Yi označavaju jedan te isti stil borenja . Dodatnu konfuziju izazivaju različiti dijalekti kineskog jezika koji se govore u različitim provincijama . Recimo ime Yip Man , kako glasi pinjin romanizacija sa kantokškog dijalekta je šroko poznato svim praktičarima jednog kung stila , dok recimo mandarinska romanizacija Yee W’n nije poznata gotovo nikome .Lična imena su takodje često izvor zabune jer u kineskom jeziku se uvek prvo izgovara prezime pa tek onda ime dok u našem jeziku to nije slučaj , prezime se igovara obavezno pre imena. Takodje , različita imena bilo porodična , bilo lična na kineskom imaju sasvim drugačija značenja , koriste drugačije sibole za njihovo pisanje i različito se izgovaraju a pri romnizaciji se izgovaraju i pišu identično . Ovo su ukratko neki od problema pri prenošenju validnih informacija vezanih kung fu upošte . Ozbiljan praktičar treba da bude svestan ovih problema kako bi u najvećoj mogućoj meri mogao da ih otkloni i poboljša kvalitet svog treninga  

Izmedju mita i stvarnosti - Manastir Šaolin

Malo ko danas nije čuo za Šaolin manastir . Česta tema filmova sa borilačkom tematikom , izvor i tema mnogih legendi , mesto za koje svoje poreklo vezuje ogroman broj kung fu stilova , Šaolin zauzima posebno mesto ne samo u krugovima kung fu vežbača , već i medju onima koji se borilačkim veštinama ne bave . Pre no žto počnem sa iznošenjem podataka želim da kažem da se ovaj tekst bazira na istraživanju jednog od najznačajnijih kung fu majstora modernog doba , na žalost gotovo nepoznatog na zapadu, Tang Haoa . Ovaj izuzetan čovek je prvi postavio temelje modernog, naučnog  pristupa vežbanju  još početkom 20 tog veka . Udario je temelje modernog MMA , uvrstio zapadni boks u svoj trening i u trening kineske armije , insisitrao na eleminisanju sujeverja , zalagao se za visoko obrazovanje vežbača , trening bazirao na konstantnom sparingu i razmeni sa drugim stilovima. Prvi je po kriterijumima moderne nauke sproveo istoorijska i arheološka istraživanja vezana za nastanak i razvoj kung fu i neumorno je radio na razbijanju zabluda i mitova . Po naučnoj metodi je razvio bajonet trening za kinesku armiju (po sistemu probe i eliminacije svega onoga sto ne prodjetest realne upotrebe ) . Ovaj izuzetan čovek i izuzetan majstor je čitav život posvetio unapredjenju i modernizaciji kung fua , njegovoj popularizaciji  eliminaciji svega negativnog.

Vratimo se sada Šaolin manastiru . Legenda , koja je manje više svima poznata glasi od prilike ovako-Bodidarma , indijski budistčki monah koji je doneo Čan budizam u Kinu , nakon audijencije kod cara smestio se u Šaolin manastir . Nakon nekog vremena , zabrinut za fizičko stanje monaha , Bodidarma kreira specijalan program vežbi i pored toga kreira borilački stil koji postaju obavezni za sve monahe . Ovo je postala osnova Šaolinskih borilačkih veština .Šaolin vremenom postaje mesto istraživaja i razvoja borilačkih veština kao , mesto  najviših borilačkih standarda i najveštijih boraca čitave Kine .U vreme Manču dinastije , Šaolin je postao centar pokreta otpora i izuzetna opasnost po vladajuću dinastiju te je iz tog razloga srušen . Monasi su se borili hrabro ali ih je većina izginula dok se šačica preživelh rasula diljem Kine prenoseći svoje većtine potlačenom narodu .

Više od 95 procenata ove priče je čista izmišljotina . Sem činjenice da Bodidarma jeste postojao i da je živeo neko vreme u manastiru ( poslednja istraživanja bacaju sumnju i na ovo) sve ostalo jedostvano nije istina.Tang Hao je napisao čitavu knjigu u kojoj tačku po tačku demontira legendu o Šaolinu i iznosi validne istorijske podatke zasnovane na materijalnim dokazima i pisanim izvorima .

Istrađivanja koja je sproveo Tang Hao a kasnije i istoričari NR Kine ukazuju da legenda o Šaolinu svoje korene ima u dva dela popularne literature sa početka 20 tog veka .Prvo delo je popularna novela  ''Putovanja Lao Cana'' , napisana u periodo od 1904 do 1907 . Druga , koja u potpunosti zaokružuje priču o Bodidarmi je pod naslovom ''Tajne Šaolinskog boksa'' izdata 1915 . Pre ovih knjiga ne postoji ni jedan dokaz da je legenda o Bodidarmi i Šaolinu postojala u bilo kom obliku . Niti je postojala kao deo usmenog predanja niti postoje bilo kakvi materijalni niti ikakvi pisani dokazi . Iako su ove knjige još u vreme nastanka bile opovrgnute činjenicama od strane savremenika ( Tabg Hao i Hu Je Dong) postale su iizuzetno popularne a priča o manstiru Šaolin i Bodiarmi je vremenom ušla i u istorijske knjige i od lake priče za zabavu postala istorijska činjenica . 

Ovo naravno ne znači da u manastiru nije bilo nikakvog treninga . Postoje jasne istorijske reference koje ukazuju da su monasi bili pozivani da učestvuju u vojnim kampanjama na strani kineskog cara .Ovo nije neobično jer su budistički manastiri bili vlasnici ogrmonih imanja , na Tajvanu je ovo i danas slučaj , i kao feudalni gospodari imali su privatne armije ili milicije koje su služile za odbranu svojih  imanja i drugih ekonomskih i političkih interesa . Ove privatne armije su pozivane u vojne kampanje kao i svi ostali feudalni obevznici toga doba. Po pitanju privatne vojske (milicije) Šaolin se nije razlikovao odbilo kog drugog manastira ili grada u to doba . 

Uprkos uvreženom misšljenju , posebno na zapadu a zahvaljujući najviše filmovima i serijama , Šaolin nije bio mesto razvoja i istraživanja kung fu veštine . Ono što se zapravo dešavalo je da su monasi u manastir donosili one veštine koje su pokupili na vojnoj obuci ili na nekom drugom mestu . Nikakvih specijalnih treninga , razvoja novih stilova , istraživanja i svih onih stvari o kojima se govori u legendama nije bilo . Ono što su monasi zaista trenirali je bilo ono od čega im je život  zavisio a to je klasičan pešadijski trening uobičajen za to doba . Dakle , monasi su vežbali nastupanje i manevrisanje u organizovnim grupama , treniranje sa oružijem , marširanje itd. Ovo je bilo od vitalnog značaja za odbranu hrama i njegovih poseda kao i od presudnog značaja za preživljavanje u ratnim pohodima na koje su bili pozivani. 

Ono po čemu Šaolin jeste bio poznat je tehnka borbe sa dugom motkom i tokom duge istorije Šaolina mnogi borci i generali su išli u manastir kako bi naučili istu naučili . Često je šaolinska  metoda borenja motkom bivala temelj obuke dugim oružjem raznih vojnih i drugih formacija 

Borilačke veštine na Tajvanu za vreme Japanske okupacije

PublicFriendsOnly MeCustomClose FriendsLeo BurnettSee all lists...Tainan, Taiwan AreaTaipei, Taiwan AreaFamilyGo Back

Tajvan je bio pod okupacijom čitavih 50 godina , od 1895 do 1945 i konačnog sloma fašizma u Japanu od strane saveznika . Tokom ovog perioda treniranje kineskih borilačkih veština je bilo zabranjeno pod pretnjom smrtne kazne . Ova zabrana nije potpuno zaustavila vežbanje kung fua , jedino su javni nastupi prekinuti a škole i onako nisu radile javno na način na koji je to danas slučaj . Vežbanje se nastavlo u tajnosti , iza zatvorenih vrata nesmanjenim tempom kao i ranije . Ipak , ova zabrana je i te kako negativno uticala na razvoj kung fua na Tajvanu . Budući da je javno vežbanje bilo zabranjeno i škole primorane da se povuku u ilegalu praktikanti različitih sisema nisu bili u mogućnosti da se sreću i razmenjuju znanja te su ostali uskraćeni za sve benifite kros treninga . Zabrana je takodje imala opšti demorališući efekat na vežbače koji su prinudjeni da se skrivaju i bez mogućnosti da probaju svoje veštine i sebe u prijateljskim ili neprijateljskim borbama jednostavno prestali da unapredjuju i osvežavaju svoje veštine . Tokom ovog perioda kung fu je bio tako reći ’’konzerviran’’ sto ima svoje dobre i loše efekte . Kao što je rečeno , nedostatak neophodnog borbenog iskustva novih vežbača je jednostvano razvoj veština zamrznuo u vremenu. Sa druge strane ovo je svojevrstan prozor u prošlost gde možemo videti kako su se veštine trenirale u vreme Ćing dinastije .

Japanci su sa druge strane doneli svoje borilačke stilove i široko ih popularisali širom ostrva . Svaki grad i svaka srednja ili visokoškolska ustanova je imala svoju salu za vežbanje Djudoa i Kendoa . Japanske veštine su bile ne samo dostupne već su mladi kinezi bili primorani da treniraju Djudo i Kendo . Svaka škola je organizovala takimčenja jednom godišnje a šampion škole je išau u sledeći krug takmičenja . Na ovaj način je popularizovan janaski ratnički duh . Kakv je zapravo taj ratnički duh bio govore policijski dosijei ubistava tajvanskih učenika od strane japanskih učenika a jedina kazna je bila isključivanje iz škole i slanje u Japan na dalje školovnje, lokalnim vlastima nije bilo dozvoljeno da procesuiraju ubice .

Kao posledicu ovakve politike Japana danas imamo priličan broj japanskih škola borenja na Tajvanu a dobar deo policijske obuke se takodje i dalje bazira na Djudou . Ove škole , posebno Djudo ,Aikido i DjuDdjucu se po kvalitetu i načinu rada ne razlikuju ni malo od istih škola u Japanu . Kao što vidimo , japanska okupacija je imala i dobre i loše efekte na razvoj borilačkih veština na Tajvanu. Sa jedne strane , dobar broj japanskih stilova je prenet likanlnom stanovništvu a sa druge strane originalne veštine su bile potisnute u inegalu i za neko vreme njihov puni napredak i razvoj je bio usporen 

Nekoliko stvari koje treba da znate o kung fuu

PublicFriendsOnly MeCustomClose FriendsLeo BurnettSee all lists...Tainan, Taiwan AreaTaipei, Taiwan AreaFamilyGo Back

Kung fu je veoma specifičan i razlikuje se od svih ostalih borilačkih veština u mnogo čemu . Tokom više hiljada godina postojanja i razvoja kung je poprimio oblike i u sebi sadrzi toliko stvari da je prosečnoj osobi veoma teško da pojmi svu širinu i komletan sadržaj kung fua.Razlika izmedju kung fua i ostalih veština je kao razlika izmedju matematike za osnovnu školu i postdiplomskih studija matemamtike . Da se odmah ogradim , ovde ne mislim da omalovažim druge veštine u pogledu efikasnosti jer su sve efikasne onoliko koliko se vežbaju niti uporedjujem tehniku i efikasnst već prosto sadržaj . I dok su druge veštine borenja upravo to , veštine borenja , kung fu je daleko više od toga .Postoji nekoliko stvari koje čovek treba da bude svestan pre nego što se upusti u kung fu trening.

1.Kung fu nije isključivo borilačka veština , on se pre svega koncentriše na svakodnevni život. Često se može čuti kako su borilačke veštine način života i mnogi će ovo reći bez da zaista razumeju šta to znači. Život je pun izazova i problema a kung fu nudi metod rešavanja istih . Kroz kung fu se mogu steći korisna iksustva i principi delanja koji se mogu iskoristit u opštim socijalnim kontaktima . Sa druge strane  kung fu nikako ne nudi gotova rešenja ,jer ne postoji inastant rešenje za bilo koji problem .Kung fu nije način života , kung fu je život koji izabereš da živiš

2. Kung fu ne uči samopouzdanju . Samopouydanje je čisto psihološka kategorija i nema nikakve veze sa borilačkim veštinama . Ukoliko neko nema samopouzdanja , kung fu ga ne neće tome naučiti . Ono sto kung fu može jeste da ponudi metod poravljanja samopouzdanja kroz konstantne izazove i tešku borbu ,ali to se može postići i u svim ostalim sferama života i rada . Princip je da se kroz stalnu borbu , pobede i poraze stekne iskustvo koje čoveku omogućava da realno saglda svaku situaciju i shodno tome donosi odluke i raguje . Opet ovo nema direktne veze sa samopouzdanjem ali svakako olakšava život , posebno nesigurnim osobama .

3.Kung fu je izuetno kompleksan , verovatno koliko i sve ostale veštine zajedno . Opet ne radi se o tehničkom aspektu jer postoje kung fu stilovi koji su jako jedostavni sa te strane , već se radi o svemu ostalom što kung fu nosi sa sobom . Filosofija ,  tradicija , višemilenijumsko iskustvo , istorija , medicina i zdavstveni aspekti , kultura , religija i još mnogo čega drugog.

4.Kung fu je neraskidivo vezan za Kinu i posebno kinesku kulturu .Kung fu se može naučiti samo u Kini (Tajvanu , Hong Kongu , Makau,Maleziji). Naravno , postoje ljudi u drugim krajevima sveta koji izuzetno vredno treniraju ,neki su u tehničkom pogledu verovatno bolji od većine Kineza , bolji borci i tehnički apsekt veštine izuzetno dobro razumeju i poznaju ali... to nije kompletan kung fu . Izvaditi kung fu iz konteksta kulture u kojoj je nastao i za koju je namenjen znači uništit kung fu . Ogoliti kung fu i svesti ga samo na tehnički nivo znači uzeti mu dušu , to mu dodje nešto kao napraviti karate ili djudo od kung fua( uz dužno poštovanje prema pomenutim veštinama , opet se ne radi o podcenjivanju i ne govori se o tehničkom aspektu već kulturnom, filosofskom...)Tehniku vas može naučiti bilo ko bilo gde , kung fu možete naučiti isključivo na mestu nastanka i nećete biti u stanju da ga prensete dalje ako odete van izvora , to važi sa sve bez izuzetka .

5.U kung fuu ne postoje rangovi , pojasevi , diplome ,plan i program , supermegagiga zvanja i sl , takmičenja . Kung fu je strogo individualna stvar i tako se prenosi , svakome posebno prema njegovim sposobnostima i karakteristikama . Ukoliko kung fu ima sve napred nabrojano onda nije kung fu već imitacija sportskog karatea ili TKDa . 

6.Oružije je posebna priča . Mnogi će se zapitati čemu trening sa oružijem koje je danas potpuno beskorisno. Kroz vekove postojanja kung fu je razvio mnoge metode treninga koje kroz rad sa oružijem učei razvijaju posebne borilačke atribute , ne uvek borbu oružijem samim . Takodje treba biti svestan činjenice da su se današnji stilovi razvili iz stilova borenja oružijem te je rad sa istima potreban da bi se steklo potpuno razumevanje tehničkog aspkta stila.

7. Kung fu je nemoguće ''zavšiti'',nemoguće do kraja naučiiti i usavršiti. Ukoliko želite diplomu kao u školi , ocenu znanja , da imate nešto što ćete moći da uporedjujete sa drugima vi definitivno niste za kung fu . Kako kažu u Kini , tri života je malo da se nauči osnova kung fua .

8. Kung fu pripada svima pdjednako. Često ,mada je ovo karakteristično isključivo za zapad, može se čuti od nekih ljudi da se kung fu MORA trenirati ovako ili onako , da je samo ovaj ili onaj ''njihov'' način jedini ispravan ...Istina je da svako ima pravo da se bavi kung fuom na način na koji mu to najviše odgovara . Svako ko kaže drugačije , ko kritikuje i nipodaštava druge , taj se ne bavi kung fuom jer u pravom kung fuu mesta za takve stvari nema .

9. Kung fu je umetnost , veoma specifična , svima dostupna vrsta umenosti . Kung fu je umetnost kvalitetnog živeljnja i pozitivnog odnosa prema svetu i sebi samome 

Tainan -zašto je kung fu trening ovde poseban

Tainan je veoma posebno mesto , potpuno drugačiji od svih ostalih gradova u Aziji. Najstarije naseljeno mesto na Tajvanu ne računajuci aboridžinska sela ,Tainan je bio prestocia tokom većeg dela svoje istorije. Kad smo već kod istorije ovaj grad je prozor u prošlost Kine , zapravo mnogo više od prostog pogleda u prošlost ali o tome kasnije . Mislim da ovde ima više hramova po jedinici površine nego bilo gde u svetu i to daje poseban šmek gradu . Neki hramovi su vekovima stari i poklonici sa čitavog ostrva i iz Kine dolaze da odaju poštovanje svojim bogovima . Mada kinezi generalno izuetno poštuju , cene i vole svoju kulturu koja je neraskidivo vezana za taoizam nigde to nije toliko očigledno kao u Tainanu . Mada je tehnološki u 21. veku , socijalno je još uvek u dalekoj prošlosti . Ovde se živi onako kako se živelo pre par stotina godina , zapravo ne bas identično jer ovde i babe i dede imaju ''pametne telefone'' ali je kultura , ponašanje , shvatanje i odnos prema životu ostao nepromenjen vekovima . Duh stare Kine , one koja je postojala pre komunističke revolucije ,čak pre perioda republike se može osetiti još samo ovde . Nigde se više nego ovde ne pridaje značaja običajima , nigde se više nego ovde ne poštuju pravila življenja i odnosa medju ljudima definisana još od strane Konfucija . Ljudi su drugačiji , otvoreniji i srdačniji nego bilo gde na Tajvanu ali i šire . Tempo života je potpuno drugačiji u poredjenju sa ostatkom ostrva . Živeći u Tajpeju nisam video neku razliku u odnosu na velike gradove bilo gde u svetu . Svi veliki gradovi su manje više isti i dele neke zajedničke karakteristike poput izuzetno brzog tempa života , hronične otudjenosti stanovnika , večite trke za materijalnim bogatstvom i uspehom ... Tainan je dijametralno različit , ako se u Tajpeju živi 120 na sat ovde se živi 40  na sat, sve je lagano i opušteno sem saobraćaja koji haotičan kao i svuda u Aziji ,ovde čak i više nego na drugim mestima jer se saobraćajna pravila ne poštuju opšta a trećina vozača uopšte nema vozačku dozvolu . 

Ta opuštenost se oseća svuda , na radnim mestu , u trgovinama , u vazduhu ...Sve je lagano i opušteno , osećaj za vreme i odnos prema vremenu je pravi istočnjački , bez upliva zapadne večite žurbe i trke za nečim koja nosi nervozu i stres . Živeti ovde je posebno iskustvo , nešto poput vremeplova koji čoveka vraća daleko u prošlost i daje mu mogućnost da iskusi život stare Kine . Taj osećaj života u prošlosti je na momente izuzetn jak , posebno kad se zaluta u neku od malih poprečnih ulica koje kriju stare kuće gradjene u tradicionalnom stilu sa ljudima koji sede ispred kuća piju čaj ,opušteno razgovaraju i obavezno svakome nazovu dobar dan i pozovu ga na čaj bez obzira znaju li ga ili ne .

Ulice su kao i svuda u Aziji pune malih radnji sa brzom hranom ali je hrna ovde posebna , turisti iz čitave Azije dolaze ovde kako bi probali specijalitete domaće kuhinje koja je bazirana na morskim plodovima .

Pijace su poseban dožviljaj gde se može kupiti sve i svašta , od sveže ribe i rakova do odeće i jeftine kineske elektonike . Ovde postoje i noćne pijace koje rade od naveče od 8 sati do ponoći. Tu se zaista može naći svašta, od tradicionalnih jela , preko svakavih rukotvorina , odeće , obuće , igračaka , elektronike do preteča flipera koji su stari preko 50 godina i igraju se za neku sitnu nagradu  . Noćne pijace su izuzetno važan deo života grada i izuzetno su popularne .

Parkova ima na svakom koraku i izuzetno su važni . Kultura fizičkog vežbanja je izuzetno razvijena i ovde se nekom vrstom sporta bave svi . Ako ništa drugo svi će izaći pred veče u park da prošetaju makar 30 minuta . Svaki park ima svoju Tai Chi grupu i svakog jutra ,izuzeto rano i svako posle podne će se stari ljudi okupiti da vežbaju .Pored Tai Chija veći parkovi imaju i svoje kung fu učitelje . Kung fu se ne vežba samo u parkovima ali se po pravilu vežba na otvorenom , retko ko ima salu za vežbanje i to samo oni koji su se specijalzovali za rad sa strancima . 

Nigde se kung fu više ne poštuje nego ovde . Odnos prema treniranju je takav da se teško može rečima opisati . Biti primljen u klub ovde je izuzetna čast . Niko ovde ne trenira radi titula , samoodbrane , dokazivanja ili bilo čega drugog tako ubičajenog na drugim mestima . Ovde se vežba iz ljubavi prema veštini i poštovanja prema tradiciji . Izuzetna pažnja se poklanja svakom detalju i vežba se mnogo ozbiljnije nego na drugim mestima jer je čuvanje originalne veštine i originalnog metoda treninga i održavanje toga na najvišem mogućem nivou pitanje časti . Vežbao sam u Tajpeju , isao do Kaošunga , bio u Hong Kongu ali se taj specifičan odnos prema veštini može naći samo ovde (i još nekim zabačenim selima u planinama centranog dela ostrva ali oni su potpuno zatvoreni za strance). U klubu postoji učitelj i postojiš ti , nema ''mastera'' ,''grandmastera'' , bilo kakvih zvanja , pojaseva ,marama , svilenih odela i sličnih gluposti . Opet ,zna se ko je ko i gde je kome mesto , a mesto se zaslužuje treningom , vremenom i radom uloženim u veštinu . S obzirom da nema polaganja nema ni namernog zadržavanja učenika već se stvari pokazuju svakome onoliko brzo koliko je u stanju da ih savlada , naravno , dok se pokazano ne uvežba neće se ići dalje pa ma koliko vremena prošlo. Klub funkcioniše kao velika porodica gde ljudi jednima drugima pomažu i na privatnom planu van kluba . I da ne dužim , jer bih mogao danima da pišem o ovome , biti ovde i vežbati ovde je izuzetna sreća za svakog zaljubljenika u tradicionalni kung fu , i ne samo sreća već i čast i obaveza da se da sve od sebe kako bi se veština savladala sto je bolje moguće .

Tainan je zaista jedna od poslednjih oaza istinskog, tradicionalnog kung fua , netaknutog zapadnim egoizmom , individualnošću i ekonomskim interesom pojedinca , mesto gde se vežba isto onako kako se vežbalo pre 100 ili 200 godina .Nacin života, kultura, ljudi , odnos prema svima i prema svemu , klima , arhitektura, , hrana , mentalitet sve to daje jedan celovit i neponovoljiv dožvljaj , posebno za one koji vole i vežbaju kung fu svim srcem .