300 borbi Leung Jana

Leung Jan je najverovatnije jedna od najpoznatijih ako ne I najpopularnija ličnost Ving Čun istorije  svih  vremena.  On je bio utelotvorenje svih vrlina I nepobedivi borac, jednom rečju, heroj. Kako legenda kaže on je bio doktor tradicionalne medicine uvek spreman da pomogne siromšnima bez ikakve naknade. Kada nije radio u svojoj radnji (ordinaciji) vreme je provodio boreći se sa predstavnicima raznih kung fu stilova koji su ga izazivali na borbe na život I smrt. Kako legenda kaže , dobri doktor je imao preko 300 borbi I nijednu nije izgubio.

Iako je Leung Jan toliko popularan i napisane su brojne knjige I snimljene TV serije I filmovi o njegovim avanturama , istorijskih činjenica o njegovom životu je iznenadjujuće malo. Kako je živeo, godina rodjenja, godina smrti, koliko je dece imao, koliko učenika, kako je zapravo izgledala veština kojom se bavio , sve to je zapravo nepoznato I predmet je rasprava u Ving Čun krugovima već decenijama. Najinteresantnija je tvrdnja o 300 borbi koje imao I nijednu nije izgubio. Analizirajmo tu tvrdnju iz više uglova.

Sa čisto fizičkog stanovišta 300 borbi, bez obzira na rezultat je neverovtno postignuće, Uzimajući u obzir da su borbe bile bez pravila I zaštitne opreme količina povreda koje je Leung Jan preživeo je bila ogromna. Čak I danas , sa svim dostignućima moderne medicine , zaštitnom opremom I pravilima, profesionalni borci imaju kraći životni vek i pate od raličitih zdravstvenih problema koji su direkta posledica fizičkih trauma nanesenih tokom borbi. Ako uzmemo u obzir da današnji borci , koji imaju najbolju zdravstvenu zaštitu, najbolje trenere I koriste zaštitnu opremu nemaju ni blizu 100 borbi, 300 borbi je nemoguće I zamisliti. U vreme Manču dinastije tokom koje je Leung Jan živeo prosečan životni vek je bio 30 godina. Umiralo se od bolesti koje se danas rutinski leče. Uzimajući u obzir da je Leung Jan živeo više nego duplo duže od prosečnog životnog veka u to doba možemo da pretpostavimo da nije imao značajnih fizičkih I psiholoških trauma tokom života. Kada sagledamo opšte uslove života I nivo medicine toga vremena , 300 borbi bi definitivno ostavilo posledice na Leung Jana I značajno mu skratilo životni vek sem u slučaju da tokom borbi nije primio ni jedan udarac , što je moguće samo u filmovima jer I najbolji borci budu udareni nebrojeno puta.

Postoji još jedna stvar koju moramo da imamo u vidu. Profesionalni borci su upravo to, profesionalni borci. Njihov posao je da se bore I čitav svoj život posvete tome. Njihov kompletan način života , vreme spavanja, treninzi, dijeta , apsolutno sve je podredjeno borenju. Nema profesionalnog borca koji radi tokom dana a posle radnog vremena profesionalno trenira. Leung Jan je imao dobro razradjen posao I morao je da provede dosta vremena održavajući isti. Koliko vremena I energije je imao za ozbiljan trening koji bi mu omogućio da dobije 300 borbi ,posle posla ostaje pitanje. Gledajući stvari iz ovog ugla nemoguće je da je Leung Jan imao 300 borbi. Mi zapravno nemamo istorijskih podataka koji bi potvrdili makar I jednu jedinu borbu. Ono što znamo je da je on bio profesionalni lekar a ne profesionalni borac I da je vežbao kung fu u slobodno vreme.  Nije verovatno da je neko ko je bio prilično nepoznat u borilačkim krugovima tog doba bio izazivan od najboljih boraca tog vremena I sve ih pobedio I to čak 300 puta. Nelogično je I to da nikada nije izgubio borbu, čak I najbolji borci izgube neku borbu I ovo je jedan od najjasnijih pokazatelja da je čitava priča samo bajka.  

Sa sociološke tačke gledišta prilično je nelogično da je Leung Jan imao ikakvih borbi. Dobri doktor je pripadao nakvišem društvenom sloju koju je Han kinez mogao da postigne I bio je izuzetno bogat. Pripadnici najvišeg socijalnog sloja nikada nisu direktno učestvovali u ratovima ,političkim konfliktima a posebno ne u pojedinačnim borbama. Ovo je pravilo koje važi za svako vreme I svaku lokaciju, bogati se jednostavno drže po strain I brinu o svojim poslovima. Imajući u vidu da su borbe bile zabranjene tokom perioda u kom je Leung Jan živeo a to je bilo nestabilno I opasno vreme Taiping revolucije, najkrvavijeg dogadjaja u kineskoj istoriji u kome je živote izgubilo izmedju 30 I 100 miliona ljudi , teško je zamisliti da je on učestvovo u nekim borbama I ostao živ. Nepobedivi borac , Han kinez , u doba revolucije kada su glave letele na sve strane bio bi opasan symbol snage I veštine Han Kineza I kao takav bi vrlo brzo bio eliminisan. Činnjenica da vlasti ne da nisu Leung Jana videle kao pretnju već je u to doba on već imao kung fu školu i neskriveno vežbao borilačke vešetine govori u prilog tome da nije radio ništa što bi privuklo pražnju vlasti, svakako nije učestvovao u nekakvim izazovima I borbama koje su bile nelegalne.

Ako ne u svrhe borenja, žašto je Leung Jan vežbao kung fu. Tokom 50tih godina 19tog veka borilačke veštine su preživele dramatičnu promenu. Postavši zastarele I prevazidjene u vremenu kada je moderno vatreno oružije konačno stiglo u Kinu, kung fu menja fokus I svrhu treninga. Izguvši mesto u vojsci I ostalim službama koje je mačeve I joplja zamenilo puškama I topovima kung fu je bio na pragu izumiranja. Visoki socijalni slojevi Han Kineza su prihvatili kung fu I vežbali ga kao znak socijalnog statusa I bogatstva . Kako je posedovanje oružija bilo zabranjeno fokus je pomeren na vežbanje tehnika ‘’praznih ruku’’. Ovo je vreme kada su je kung fu počeo da dobija oblik koji prepoznajemo danas. Borilačke veštine su u to doba predstavljale isto što I sportski automobili I skupa gardroba predstavlja danas. Samo su bogati mogli da priušte kung fu trening. Leung Jan nije imao kung fu školu u smislu u kojem takve škole postoje danas. On je zašravo vodio elitni klub za bogate ljude iz Fošana I najbogatiji I najuspešniji poslovni ljudi su se okupljali kod Leung Jana kako bi se družili I eventualno trenirali. Leung jan je bio uspešan I bogat , postigao je najviše što je neko mogao u to doba I imao je sve što je život mogao da ponudi. Teško je poverovati da bi rizikovao život, bogatstvo ,slobodu , zdravlje …samo da bi nekome dokazao da može da se bori. Na stranu što su borbe bile zabranjene a kazne jako oštre, žašto bi rizikovao da bude obogaljen ili ubijen od strane nekih anonimusa a imao je apsultno sve što je mogao da poželi. On jednostavno nije imao razloga da se bori a bio je dovoljno bogat da svaku pretnju reši indirektno i trajno.

Sa istorijske tačke gledišta, tokom vladavine Manču dinastije borilačke veštine su bile marginalna aktivnost kojom se bavilo manje od 0,1% stanovništva, oni kojima su te veštine trebale zbog prirode posla I bogataši koji su imali novca da obuku plate. Civili nisu smeli da poseduju oružije sem posebnih kategorija koje sui male posebnu dozvolu kao čuvari karvana , telesna garda , lovci na ucene I sl.

Dakle , da li je uopšte  bilo izazova I borbi raznih majstora? Odgovor je ne, takve stvari su bile strogo zakonom zabranjene a kazne su bile jako oštre. U period pre Taiping revolucije ne postoji ni jedan dokaz, niti jedan službeni ili privatni zapis čak ni svedočenje trećeg lica da se takva borba ikada , igde održala. Takvim borbama nema čak ni pomena u popularnoj literaturi ili pozorištu, niti legendama koje su bile pupularne u to doba. Dakle institucija izazivanja na borbu u tom dobu nije bila poznata. U vremenu nakon Taiping revolucije i povlačenja pojedinih zabrana koje se tiču borilačkih veština, opera crvenih čamaca i po završetku progona učesnika pobune polako se javlja novi vid sporta koji je došao sa zapada. U poslednjim decenijama 19 veka ful kontakt borbe postaju popularne kao što je boks bio na zapadu. Čuvene drvene platforme koje sun am dobro poznate iz kung fu flmova gde se borci bore često do smrti su zapravo prva verzija borilišta gde su se borci borili za nagradu.Naravno , nije bilo borbi na smrt mada jeste bilo povreda ,kao I u svakom ful kontakt sportu. Postojala su pravila koja su više-manje bila slična današnjim MMA pravilima. Postojala su I takmičenja u borenju oružijem gde su opet pravila bila stroga te niko nikada nije ozbiljnije povredjen. Borci su se borili za novac I slavu , baš kao i danas.

Ne postoji ni jedan dokaz da je Leung Jan borio učestvovao na takvim takmičenjima. Imamo prilično dobre izvore podataka iz tog vremena I imena poznatih boraca nisu zaboravljena. Što se Leung Jana tiče, neko ko je dobio ni manje ni više nego 300 borbi ostavio bi makar nekakav pisani trag u dokumentima svog vremena. Nemamo ni jedan plakat, novinski izveštaj, privatnu prepisku, policijske zapise , apsultno ništa. Čak I da pretpostavimo da se Leung Jan borio ilegalno ,daleko od očiju javnosti 300 borbi bez ijedne izgubljene bi bilo nešto što bi ostavilo makar nekakav trag u istoriji , ali toga jednostavno nema. Iz potpunog nedostatka dokaza ,čak ni pomena Leung Jana kao borca iz vremena dok je bio živ možemo zakljuliti da se on nikada nije borio.

Prvi pomen Leung Jana kao neprikosnovenog borca se prvi put nalazi u jeftinim džepnim knjigama koje su bile jako popularne u periodu republike 1911-1948. Kao I danas , još više u to doba ljudi su gutali doživljaje heroja I uživali u opisima borbi I njihovim neverovatnim veštinama. Leung Jan je u jednom period postao najpopularniji heroj ovih izdanja i zasenio je i heroje poput Fong Sai Juka. Ovo je bilo vreme budjenja I obnavljanja nacionalne svesti Kine i mnogo truda je uloženo u vraćanje nacionalnog ponosa. Pulp izdanja su bila jedan od načina da se pokaže veličina I snaga kineske kulture I kung fua kao jednog od značajnih delova te kulture. Čitav opus o Leung Janu je kasnije ponovo štampan I izdat u Kini nakon gradjanskog rata u periodu izmedju 1950 I 1954. Par decenija kasnije , Ving Čun će dostići planetarnu popularnost I ono što je nekada bila laka zabava postaće deo istorije snažno forsiran od strane učitelja jednog stila . 

Sa stanovišta tradicionalne kineske kulture , obožavanje predaka je važan njen deo. Pripisivanje moralnih , etičkih I fizičkih atributa koji su nedostižni prosečnom čoveku je nešto potpuno očekivano , posebno u kung fuu. Svi stilovi imaju nekog nepobedivog pretka koji nikada nije izgubio borbu i imao veštine koje se mogu uporediti sa nadprirodnim bićima. Naravno,svaka generacija oseća obavezu da doda po nešto novo te moći i snaga mitskih predaka raste iz generacije u generaciju. Priče o nastanku veštine i osnivačima se obično nazivaju istorijom mada je jasno da se tu radi o mitovima koji nemaju ni zrno istorijskih podataka. Cilj ovih priča nije da prenesu validne istorijske činjenice već da daju moralne I etičke smernice novim generacijama vežbača I da posluže kao inspiracija za marljivo vežbanje. Ving Čun ‘’istorija’’ treba Leung Jana upravo iz navedenih razloga. Bez obzira da li je imao 300, 500 ili 1000 borbi on stoji visoko iznad svih ostalih i daje svetao primer Ving Čun vežbačima kao i cilj kome treba da streme.Bez obzira što priča o njemu nema istorijske podloge I potpuno je izmišljena ljudi će ponavljati kako je dobio 300 borbi jer mnogima važno da imaju osećaj kako su nastavljači rada i dela nekog veoma važnog i poštovanog.