Bai Si ceremonija, najveća čast tradicionalnog kung fua

’’Stari majstor sedi na visokoj izrezbarenoj stolici dok mladić kleči isped njega nudeći mu šolju čaja. Stari majstor odbija šolju a mladić pognute glave izlazi napolje i seda na prag ulazne kapije. Nedeljama kasnije, mladić koji se nije makao sa mesta trpeći vrućinu i hladonću i glad i vremenske nepogode ponovo nalazi priliku da starom majstoru ponudi šolju čaja. Majstor , uveren u mladićevu nameru i istrajnost prihvata čaj i ispija par gutljaja dajući na znanje da je mladić prihvaćen za učenka i da njegov trening zvanično počinje.’’

Napred opisana scena vidjena u mnogim filmovima iz vremena Kung Fu ludila koje je zahvatilo svet polovinom 70-tih i 80-tih godina 20-tog veka. I mada su ovi filmovi bazirani na fikciji i u velikoj meri su doprineli iskrivljenoj slici Kung Fua, posebno na zapadu, scena opisana na početku je prilično verno opisana i zaista pretstavlja deo Kung Fu tradicije i kulture, ako naravno izuzmeo višenedljno čučanje ispred kapije.

Scena ponude šolje čaja učielju je samo deo mnogo komplikovanije ceremonije i kraj jednog prilično dugog procesa. ’’Bai Si’’ je ceremonija inicijacije novog člana koja svoje korene nalazi u sličnim ceremonijama koje su i danas karakteristične za kineska tajna društva koja su pre par stotina godina bila organizovana kao pokret otpora protiv mongolskih zavojevača. Ceremonija je veoma značajna u tradicionalnim kung fu stilovima. U drugoj polovini 19-tog veka kada je kung fu počeo da se podučava javno pa sve do perioda pada Manču dinastije škole su primale učenike isključivo putem Bai Si ceremonije. U to doba učenici su uglavnom bili članovi porodice i bliski prijatelji a škole su bile zatvorene za javnost i imale svega nekoliko učenika. U periodu republike 1911-1948, kung fu je postao široko rasprostranjen i vežban i škole su otvorile svoja vrata bukvalno hiljadama učenika. Naravno od svog tog broja učenika samo mali broj je bio izabran da postane ono što je u našem jeziku znano ’’učenik iza zatvorenih vrata’’. Danas je Bai Si ceremonija gotovo potpuno zaborevljena , posebno od strane učitelja koji se komercijalno bave svojim veštinama i imaju veliki broj učenika. Sa druge strane, mali broj tradicionalno nastrojenih učitelja i dalje čuva sve tekovine prošlih vremena i jako drži do Bai Si ceremonije.

Tradicionalni dokument koji potvrdjuje Bai Si ceremoniju i prijem u porodicu Wing Chuna Zmije i Ždrala

Stara kineska poslovica kaže :’’ Učitelj posmatra učenika tri godine i učenik posmatra učitelja tri godine.’’ Ovo zapravo znači da je potreban odredjeni period da učitelj i učenik budu sigurni da su napravili dobar izbor. U tradicionalnim stilovima je nemoguće da učitelj pozove učenika u svoju školu , to se jednostavno nikada ne dešava. Sa druge strane , nemoguće je da učenik inicira Bai Si ceremoniju. Učitelj je taj koji odlučuje kada će i hoće li uopšte neki učenik biti primljen zvanično u porodicu. Kada učitelj pokaže volju da učenika primi u porodicu , učenik mora sam odluči želi li da prihvati taj poziv ili ne. Ukoliko pristane , pristupa se pripremi Bai Si ceremonije.

Bai Si ceremonija se razlikuje od stila do stila i zavisi kojoj tajnoj orgnizaciji su prethodne generacije majstora pripadale. Postoji čitava lepeza običaja koja zavisi od

, mnogih činilaca. Ipak, neki osnovni običaji , koji nalaze svoje korene u konfucijanizmu i taoizmu su zajednički za sve.  Iznose se ceremonijalne table sa imenima svih majstora i slike ukoliko ih ima od osnivača stila do poslednjeg majstora. Priprema se ceremonijalni obrok za pretke i pale mirisni štapići. Na ceremoniju se pozivaju svedoci , obično ostali učenici koji su prošli Bai Si ceremoniju i još najmanje jedan majstor nekog drugog stila. Kada je sve spremno kandidat nudi učitelju ceremonijalnu čolju čaja. Učitelj otpija par gutljaja spušta šolju. Nakon toga učenik nudi učetiljeu crveni koverat sa odredjenom sumom novca. Nekada se prinosila i živa žrtva , obično se klao petao ali danas je u Hong Kongu zabranjeno pripremati meso van klanica pa je to izostavljeno. Nakon toga učitelj održi kratak govor i svi pozvani sedaju da ručaju.

Večera nakon Bai Si ceremonije

U čemu je značaj Bai Si ceremonije? U našem jeziku se odomaćio pogrešan termin ’’učenik iza zatvorenih vrata’’ i misli se da se takvom učeniku pokazuju nekakve tajne koje nisu za javnost. Ovo naravno nije istina , ne kada govorimo o tehničkom delu veštine. U našem jeziku ne postoji termin koji bi tačno opisao status učenika koji je prošao Bai Si ceremoniju. Tradicionalna kung fu škola po svojoj strukturi reflektuje tradicionalnu kinesku porodicu. Bai Si ceremonija zapravo je inicijacija novog člana porodice i znači da učenik postaje punopravni član te porodice i ima puno pravo pretstavlja i prenosi dalje veštinu i pretstavlja se kao naslednik stila i svog učitelja. Naravno, majstorski nivo se može dostignuti i bez Bai Si ceremonije, kao regularni učenik škole ali po kineskoj tradiciji ,koja je recimo još uvk živa u nekim starim školama u Hong Kogu i na Tajvanu , samo učenici koji su prošli Bai Si ceremoniju imaju pravo da se učitelju obrate terminom ’’Sifu’’ , regularni učenici koriste drugi izraz. Bai Si ceremonija je velika čast i velika obaveza. Postati član kung fu porodice znači ukloniti sve barijere u treniranju i ne samo u teniranju izmedju učenika i učitelja. Učitelj posvećuje posebnu pažnju treningu i posebno prenošenju znanja na odabrane učenike jer su oni naslednici, ljudi koji će jednog dana nastaviti tradiciju i držati njegovo ime i njegov stil živim za generacije koje dolaze. Bai Si je najveća čast i vrhunac treninga svakog vežbača kung fua.

Sa naših prostora ,prvi i za sada jedini koji je prošao Bai Si ceremoniju i postao zvanični član i naslednik jedne od najstarijih ako ne i najstarije Wing Chun porodice je autor ovog teksta. 

Pravo poreklo Wing Chun-a

Pravo poreklo Wing Chun-a  je tema istraživanja i debate već decenijama. Krajem 70’tih i dobrim delom tokom 80’tih godina prošlog veka svi su verovali u Jip Manovu verziju ‘’istorije’’. Likovi iz mitova i legendi su smatrani stvanim i verovalo se da su oni kreatori veštine. Generacije vežbača su odrastale uz ove priče o nepobedivim herojima iz prošlosti i njihovim neverovatnim borilačkim sposobnostima. Prelepa Yim Wing Chun i nepobdiva Ng Mui su palile maštu vežbača decenijama koji su se opijali doživljajima mitskih likova za koje su verovali da su stvarni , proživljavali njihove borbe i likovali u pobedi pravde nad negativcima. Šaolin monasi su bili i ostali sinonim za kung fu u svakom pogledu. Leung Jan je bio i ostao najpoznatiji Wing Chun borac svih vremena…

Negde početkom 1990’tih , baš u vreme kad je našu napaćenu zemlju zahvatio talas haosa ,ratova , sankcija , ekonomske i svake druge krize , Kina je konačno počela da se otvara rema svetu i zaljubljenici u kung fu su počeli da odlaze i istražuju istoriju stilova kojima su se bavili. U početku stidljivo i pojedinačno a kasnije u sve većem obimu su počela istraživanja opšte istorije kung fu a i Wing Chun istorije. Ovo je probudilo interesovanje i zvaničnih institucija u Kini i neka opšta istraživanja su obavljena od strane zvaničnih institucija .

I dok je kod nas sve išlo nizbrdo i ljudi bili preokupirani preživljavaljem a država bila odsečena od sveta u tom svetu je polako počela da se formira prava slika istorije stila. Iako su mnogi detalji i dalje nepoznati neka opšti put razvoja je konačno mogao da se stavi u prave istorijske okvire.

Pre svega , najveći deo dotadašnje ‘’ istorije’’ se pokazao kao lažan. Južni Šaolin i Pet Predaka nikada nisu postajali. Ove priče su deo narodnog predanja koje svoje izvorište ima u tradiciji Trijada ( kineska verzija italijanske mafije). Nije pronadjen ni jedan pisani niti fizički dokaz da je Južni Šaolin ikada postojao. Prvo pominjanje Južnog Šaolina se može naći tek početkom 20-tog veka. Isto važi za Pet Predaka. Prema zvaničnim rezultatima istraživanja kineskih istoričara, Pet Predaka se prvi put sreću kao likovi popularne literature u poslednjih 15 godna 19-tog veka. Sa odlaskom Mančua i uspostavljanjem republike ovi likovi polako postaju deo folklora različitih kung fu stilova dok njihova puna transformacija u ovo sto danas jesu se nije desila pre kraja Drugog Svetskog rata.

Prvu istoriju Wing Chun-a napisao je Jip Man nakon njegovog dolaska u Hong Kong negde početkom 1950’tih. Naravno , Jip Man nije bio istoročar niti mu je cilj bio da prezentuje istorijske činjenice već da inspiriše svoje učenike i svom stilu obezbedi prestiž kako je to bio običaj u kung fu krugovima tog vremena. Jip Man nije uradio ništa lose niti je uradio nešto nisu radili svi drugi. Problem je nastao kada je ta ‘’istorija’’ došla na zapad gde su vežbači koji uopšte nisu poznavali kinesku kulturu i običaje to prihvatili kao činjenicu.

Tokom godina veliki broj ljudi je putavo u Kinu, neki i ostali da žive tamo i mnogi su uložili dosta vremena i truda u istraživanje Wing Chun istorije. Vrlo je važno reći da do današnjeg dana ni jedna zvanična institucija nije obavila naučno istraživanje Wing Chun istorije. Takodje treba jasno reći da svi ti ljudi koji se bave proučavanem Wing Chun istorije za svoj račun nisu profesionalni arheolozi ni istoričari I da nemaju ni znanja ni resursa da obave valjano i na naučnim osnovama bazirano istraživanje. Mnogi od njih su ostali zaslepljeni prestižom sopstvenog stila i istraživanja vodili tako da dokažu kako je baš stil kojim se oni bave najstariji i najoriginalniji. Ima tu mnogo fabrikovanih dokaza , često potpuno izmišljenih dokaza , namerna ili slučajna pogrešna interpretacija pojedinih činjnica itd. Uglavnom se svodi na , kako bi narod rekao , ‘’navodjenje vode na svoju vodenicu’’.

Činjenica je da ljudi vole da veruju da je baš njihov stil onaj originalni , naajefikasniji , najstariji I da oni rade nešto eksluzivno i drugima nepoznato. Kada je dokazano da je priča o Pet Predaka, Južnom Šaolinu , Yim Wing Chun i njenom mužu ništa više od legende , prestiž stila je umnogome izgubljen i mnogi vežbači su pokašli da taj prestiž vrate povezujući Wing Chun sa stvarnim  ljudima i dogadjajima iz tog perioda.

Postoje mnogi pokušaji da se Wing Chun istorija poveže sa Taiping revolucijom, nakrvavijem dogadjaju Kineske istorije u kojem je život igubilo izmedju 20 i 30 miliona ljudi. 

Tradicionalna opera iz Kantona , poznata i kao ‘’Opera Crvenih Brodova’’ je uzela učešće u Taiping revoluciji te je na kraju sedište opere i svi brodovi bili spaljeni a sama opera bila zabranjena u periodu od petnaestak godina a mnogi pripadnici opera bili proganjani od strane vlasti a mnogi su bili i ubijeni ili osudjeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Sa druge strane u dokumentima opere možemo naći imena glumaca za koje sa sigurnošću znamo da su podučavali veštinu koja je bila Wing Chun ili preteča Wing Chuna. Samo ime Wing Chun prema nalazima Fošanskog muzeja Wu Šua je prvi upotrebio Leung Jan kako bi imenovao svoju veštinu izmedju 1882 i 1890. Pre toga veština nije imala ime ili je imala neko drugo ime koje je vremenom izgubljeno a ime Wing Chun se ne nalazi pre druge polovine 1880’tih. Za sada postoje istorijski podaci za 5 glumaca ‘’Opere Crvenih Čamaca’’ koji su takodje podučavali Wing Chun u periodu kada je opera bila zabranjena.  Imajući ovo u vidu, mnogi su pokušali da Wing Chun povežu sa Taiping revolucijom u smislu da je Wing Chun veština koja je trebala da promeni tok revolucije, da su svi glumci bili pripadnici pokreta otpora i tajnih društava te koristili brodove i operu kao bazu za špijuniranje , dajući im oreol heroja i boraca za pravdu. Istina je da neki glumci jesu bili pripadnici pokreta otpora ali je takodje istina da mnogi nisu a da je Wing Chun , odnosno veština koja će kasnije postati Wing Chun bila praktikovana samo od strane nekoliko ljudi , svakako ne više od deset i nije imala nikakvog uticaja na tok pobune (kao ni jedan drugi kung fu stil). Pobuna je na kraju slomljena topovima i puškama.

Pored činjenice da je Wing Chun došao iz ‘’opere crvenih brodova’’ o prošlosti i mestu nastanka veštine ne znamo apsolutno ništa. Postoje mnoge teorije da se kreacija veštine pomeri daleko u prošlost kao i da se za istoriju veštine vežu ljudi koji istorijski jednostavno nemaju sa Wing Chunom nikakve veze. Bez jednog stručnog i sveoubhvatnog istraživanja koje bi obavili ljudi od struke ne možemo sa sigurnošću iznositi nikakve tvrdnje. Čak i da se takvo jedno istraživanje uradi ne postoje garanicje da bismo dobili odgovore na bilo koje pitanje o istoriji veštine koje ide dalje u prošlost od 1850. godine. Najverovatnije tačno vreme nastanka veštine će zauvek ostati tajna.

I mada nemamo nikakvih istorijskih podataka o tačnom vremenu nastanka veštine, o načinu nastanka možemo sa priličnom sigurnošću da kažemo nešto analizirajući biomehaničke principe na kojima je Wing Chun izgradjen a kroz prizmu opšte istorije I podataka o vremenu na jugu Kine od 1800 do 1850 godine.

Biomechanička efikasnost , poznata i kao Nei Gong ili ‘’unutrašnji’’ trening a ponekad pogrešno nazivana Ći nije nešto  karakteristično samo za kung fu i samo za Kinu . Ova biomehanička efikasnost je deo kung fua tek poslednjih 150 godina. I mada je kung fu ovakav način korišćenja tela razvio do maksimuma to je nešto što se u većoj ili manjoj meri koristi u drugim delatnostima gotovo od početka ljudske istorije. Poljoprivreda I zanati posebno iziskuju razvoj oderedjene biomehaničke efikasnosti. Raditi u polju čitavog dana ili kopati u rudniku iziskuje mnogo energije I snage ali ako se čovek oslanja samo na sirovu snagu mišića vrlo brzo će se umoriti. Raditi teške poslove iz dana u dan je jako naporno i razvoj odredjene biomehaničke efikasnosti kako bi se koristio minimum snage sa maksimumom efikasnosti je neophodan. Svaki posao iziskuje različitu vrstu telesne efikasnosti  ali se svi zasnivaju na istim principima. Ovkav ekonomičan način korišćenja tela i energije je konačno našao svoj put u kung fu i u drugoj polovini 19-tog veka desilo se radjanje unutrašnjih stilova koji se zasnivaju na istim principima beimehaničke efikasnosti.

Ako analiziramo Wing Chun osnovni stav i telesnu strukturu možemo lako da dodjemo do zaključka da je stav izuzetno stabilan dok je telo sa druge strane opušteno. Takodje se lako uoči da je stav koncipirran tako da dozovljava konstantne promene i adaptacije na nstabilnoj podlozi u cilju održanja ravnoteže. Ovo jasno ukazuje da je stav pronadjen I korišćen od strane brodara koji su morali po čitave dane da dugim motkama guraju brodove po širokim rukavcima delte Biserne reke u Kantonu. Takodje isti stav omogućava da uz pravilno korišćenje structure brodari ne moraju da se oslanjaju samo na snagu mišića ruku I gornjih ledja nego čitavog tela , to je povezano sa jednim od principa Wing Chuna koji uči da snaga dolazi iz zemlje. Isti stav omogućava da  u slučaju iznenadog udaraca motkom u prepreku ili tokom borbe brodar ne padne I ne izgubi ravnotežu nego dolazći udarac neutralizuje i ‘’prenese’’ ga u podlogu. Dakle stav I struktura tela su obezbedili maksimum stabilnosti što je bio jedan od osnovnih zahteva tog posla i omogućava duge časove upravljanja brodom čuvajući mu snagu I energiju.

 Dugačka motka nije samo alat kojim se upravlja brodom već i oružije korišćeno da se razni banditi a po nekad i snage zakona spreče da se ukrcaju na brod. Kao što vidimo , Wing Chun stav , telesna struktura i generisanje sile su došle kao odgovor na problem jednog sasvim uobičajenog posla u južnoj Kini toga doba .

Kako je trupa opera provodila više od 95% svog vremena na brodovima nije čudo da su od posade preuzeli način hodanja i održavanja ravnoteže na konstantno nestabilnim i mokrim palubama.

Mnogi ljudi nemaju jasnu predstavu kakav je bio život na ovim brodovima. U glavnom se ima neka romantična slika o glumcima koji su još i pripadnici tajnih društava koji brodove koriste kao bazu svojih operacija i mogućnost da se slobodno kreću. U stvarnosti to je izgledalo mnogo drugačije. Trupu su pratili I mnogi drugi ljudi od kojih su neki bili deo opere a neki nisu ali su koritili vreme predstava za svoje aktivnosti. Ubičajeno , pored glumaca članovi opera su imali I kuvare , pomoćno osoblje koje je postavljalo binu , par zanatlija koji su se brinuli o održavanju I popravci svega vezanog za operu, odeću , obuću, maske I sve ostalo.Na brodovima su uz operu takodje bili I džeparoši , kockari , prostitutke , razni prevaranti , spijuni, šverceri , sitni trgovci itd.

Provodeći većinu vremena na brodovima oni su bili mesto gde se većina obračuna dogadjala . Nezadovoljne mušterije, prevareni I opljačkni, lovci na ucene , policija , rečni pirati i mnogi drugi upadali su u brodove tražeći pljačku, osvetu ili po dužnosti. Brodovi su bili prenatrpani opremom, brodskim materijalom, hranom I drugim potrepštinama tako da je bilo vrlo malo slobodnog prostora na palubi i ispod palube. Prolazi su bili tako uski da nije bilo moguće da se dvoje ljudi mimoidju bez problema a sporedni prolazi I hodnici ispod palube često toliko uzani da je čak i jednoj osobi bilo teško da se provuče.   Prostora je bilo samo toliko da se oboezbedi plovidba i najoosnovnije potrebe posade. Prirodno , ljudi  na bodovima su razvili sistem borbe prilagodjen uslovim u kojima su živeli. Ako stavimo Wing Chun u gore opisane uslove , malog , zatvorenog prostora , uskih prolaza gde je nemoguće napraviti korak u stranu ili se mimoići vidimo da je stil savšeno prilagodjen i koncipiran za borbu upravo u takvim uslovima. 

Kako je nošenje oružija bilo zabranjeno  , rešenje je nadjeno u nošenju skrivenog oružija. Dva kratka , široka sečiva su bila idealna za borbu na brodovima. Široka sečiva su bila dovoljno jaka da izdrže napad mnogo dužeg oružija koje je gnerisalo mnogo jaču silu I što je još važnije, dužina sečiva je bila idealno prilaogedjena prostoru na brodovima gde druga oružija nisu bila od mnogo koristi I njihova uporteba je bila ograničena skučenim prostorom dok su Wing Chun noževi mogli da razviju svu potencijalnu lepezu tehnika .   

Takodje Či Sao u ovim uslovima dobija pravi smisao. U uskim prolazima i kabinama gde je nemoguće kretati se ili je kretanje krajnje ograničeno ,borba se odvija na jako bliskoj distanci i uspostavljanje kontakta i kontrola protivnikovih pokreta kroz Či Sao ne samo da je moguća nego daje izvanrednu prednost u borbi , kako golim rukama tako I oružijem.  

                     

Ubičajeno je verovanje da je Wing Chun nastao kombinacijom stila Belog Ždrala iz provincije Fudjian i nekog nepoznatog stila Zmije a da je oružije, duga motka i noževi dodato kasnije. U stvarnoti svi današnji stilovi kung fua vode poreklo od nekog starijeg sistema borenja oružijem i Wing Chun tu nije izuzetak. Naravno , ni jedan stil nije nastao u vakuumu i bilo je razmene znanja i dosta različitih uticaja sa svih strana , posebno na brodovima koji su prevozili glumce i bili stalno u pokretu. 

Beli Ždral ili tačnije veština koja će kasnije postati poznata pod tim imenom je svakako nauticajniji stil tokom 19 veka i verovatno je Wing Chun bio pod uticajem te veštine kao I većina južnih stilova koji su nastali od prilike u isto vreme kad i Wing Chun. Ljudi koji su živeli na Crvenim Brodovima su došli sa različitih mesta i imali različito borilačko iskustvo I ternirali različite stilove. Svi ti stilovi su u nekoj meri uticali na razvoj Wing Chuna. Sa druge strane Wing Chun je visoko specijalizovana veština za borbu na brodovima koričćenim u to doba i ručne tehnike su potpuna kopija tehnike ‘’Leptir Noževa’’, što se posebno vidi u trećoj formi i formi lutke.

Wing Chun je kreiran iz puke potrebe da se razvije borilački sistem za odredjene situacije i okruženje  i visoko je specijalizovan upravo za uslove koji su vladali na Crvenim Brodovima u drugoj polovini 19. veka. Više je verovatno da je Wing Chun kreiran od strane posade brodova i ostalih članova koji s utu našli utočište nego od strane neke značajne istorijske ličnosti ili glumca opera. Glumci jednostavno nisu imali vremena da se bave razvojem veštine niti su imali nekog valjanog razloga za to, veštinu su razvili oni koji su bili stalno prvi na udaru napadača i oni kojima je stalno pretila opasnost od napada. Naravno , glumci jesu prihvatili veštinu u svrhe samoodbrane I verovatno jesu dali neki doprinos tehničkoj bazi stila budući da su svi bili vešte akrobate a mnogi i majstori nekih drugih stilova borenja. Takodje je zabluda da je stil kreiran u jednom odredjenom momentu. Kao i svi ostali tradicionalni stilovi i Wing Chun je nastajao polako , gomilanjem iskustava I laganim oblikovanjem dok nije konačno dobio formu koju danas poznajemo.

Sedam godina na istoku

Prošlo je sedam godina od mog dolaska na istok. Vreme se izvuklo nekako lako i neprimetno, godine su prošle zaista brzo. Uopšte nemam osećaj da je toliko vremena prošlo, kao kad gledaš dobar film ili si u dobrom društvu pa se iznenadiš kad pogledaš koliko je sati. Tek kad stanem i zaista se zamislim postanem svetsan činjenice da je prošlo čitavih sedam godina.

Mnogo se stvari promenilo za to vreme a najviše sam se promenio ja. Razlog mog dolaska na istok nije bio kung fu, o tome nisam čak ni razmišljao donoseći odluku da dodjem ovde ali kako narod kaže ’’sreća prati hrabre’’ i ja sam stigao u zemlju snova svakog zaljubljenika u kung fu. Trebalo je hrabrosti odlučiti se na ovakav korak, otići u zemlju koja je bukvalno na drugom kraju sveta bez ikoga svog, čak bez ijednog zemljaka u vreme kada sam ovde došao.

Zemlja u koju sam došao je bila toliko drugačija od moje , mirisi , arhitektura , navike , hrana , moda , način komunikacije, odnosi medju ljudima , etika ...apslutno sve, da sam neko vreme bio u šoku.  Kada je inicijalni šok nestao nakon nekoliko nedelja polako sam počeo da upoznajem i navikavam se na život u Republici Kini (ne onoj narodnoj , komunističkoj koja je gotovo uništila tradiciju ,kulturno nasledje i kung fu kao deo tog nasledja, već onoj pravoj , tradicionalnoj Kini). Polako sam počeo da upoznajem praktikante tradicionalnih borilačkih veština i da obilazim škole i treninge. Naravno ,u početku me je najviše interesovao Ving Čun i najviše sam vremena posvetio tome. Kasnije sam otkrio i počeo da treniram neke druge stilove, Badji Kuan, Tai Či i moju najveću želju , Beli Ždral , veštinu koja je ispuinla moje snove i sva očekivanja.

  Živeći , radeći i vežbajući kung fu , prvenstveno Ving Čun , na samom izvoru moje vidjenje i shvatanje kung fua upošte se tokom godina radikalno promenilo. Kada sa ove distance pogledam u nazad osećam se prevarenim za svo ono koje sam proveo vežbajući kojekakve ’’orignale’’ u mojoj zemlji, jedno vreme to me je jako bolelo jer niko ne voli da bude prevaren ali sam se na kraju sa time pomirio, jednostavno to je sve što postoji u Srbiji i nije moglo biti drugačije. Moje prvo veliko iznenadjenje je bilo da  za ’’grandmastere’’ koji su jedini poznati na našim prostorima , Čunga i Tinga ovde niko ne zna. Nikad nisu čuli za njih. U Hong Kongu znaju za Tinga , ali samo ljudi koji se bave  Ving Čunom, ostali nemaju pojma a za Čeunga znaju samo najstariji majstori iz Ving Čun atletske asocijacije koji su približno njegova  generacija ,ostali nikad nisu čuli za njega. Da ne govorim da ljudi iz drugih stilova nemaju pojma ko su oni a ista je situacija u Ving Čun i generalno Kung fu krugovima u Fošanu, ovi ’’grandmasteri’’ su totalni anonimusi. Ubrzo sam shvatio da nema svrhe pominjati ova imena jer ovde nemaju značaja.

Kako je vreme odmicalo i trening i istraživanje napredovali mnoge stvari su se otkrivale i mnoge ’’tajne’’ otvorile. Akcenat u treningu se stavlja na potpuno drugačije stvari , kvalitet informacija je neverovatan , sve je objašnjeno do najsitnijih detalja.U početnu sam bio u šoku, nisam bio u stanju da shvatim da takva dubina u konceptima , principima i telesnoj mehanici uopšte može da postoji!  Nije mi dugo trebalo da shvatim koliku sam srecu imao i na kakvo blago naišao. Odbacio sam ono što sam do tada radio kao upotrebljen toalet papir i krenuo iz početka, od nule. Nikada se nisam pokajao zbog toga iako je bilo teških momenata i nije bilo lako jednostavno odbaciti godine rada i zalaganja . Znanje i veština koju sam sticao je bila originalni kineski kung fu i što je bilo najvažnije , to znanje i ta veština ne samo što je dolazila iz prve ruke već je sticana na samom izvoru. Učenje i razumevanje je išlo direktno kroz prizmu tradicionalne kineske kulture , običaja i načina treniranja. Učitelji me nisu odvajali od drugih učenika i tretirali su me i učili na isti način kao i domaće učenike.To mi je otvorilo nove vidike i postavilo potpuno drugačije standarde . Vremenom sam upoznao i druge stilove Ving Čuna, daleko starije i originalnije od Jip Manovog stila i upoznao sa čitavim novim svetom informacija, drugačijih pristupa i tumačenja , elementima stila koji kod Jip Mana ne postoje, sijaset novih formi, oružija, tradicionalnih sprava kao što je meka (bambusova) lutka. To me je odvelo dalje u istraživanje stvarne istorije i razvoja stila i na kraju me dovelo do sadašnjeg učitelja koji mi je konačno otvorio sva vrata znanja i dao odgovore na sva pitanja koja su me mučila godinama.

Tokom vremena i uz svu pomoć mojih dragih prijatelja i učitelja ne samo moje vidjenje i shvatanje veštine se promenilo i sazrelo već i moja ličnost i karakter su se promenili i sazreli. Kako je rastao i sazrevao kung fu tako sam paralelno i ja  rastao i sazrevao. Sve ono što mi je bilo važno ranije sada je postalo totalno irelevantno . Moj fokus se pomerio sa spolja na unutra. Ono što me zanima jeste moj lični razvoj , kako u sferi kung fua tako i u životu generalno. Stvari koje su mi smetale i vredjale ranije sada su mi smešne i potpuno nevažne. Postao sam siguran u sebe u svoju veštinu i u svoje znanje.Nije mi potrebno priznanje ni od koga jer sam svestan gde sam i sa veštinom i sa znanjem. Ko nije siguran u sebe može da ima sva moguća priznanja i tonu šarenih diploma ali se nikada neće osećati komotno i opušteno i stalno će tražiti još više prizanja i još veće rangove. Tradicionalni kung fu nema rangove, ni učeničke ni majstorske , postoje samo učitelj i učenici. Kada učenik dobije  dozvolu da otvori školu to je to, kompletiran sistem. Nemam potrebu niti želim da se krijem iza nekih velikih imena , svojih učitelja ili stila. Kung fu koji radim , to sam ja i stojim iza toga ,ne trebaju mi nikakvi autoriteti koji garantuju da znam to što radim. Kung fu ,nije samo deo mog života ,nešto čime se bavim iz nekog razloga , kung fu je deo mene, definiše me u mnogim aspektima i postao je neophodan deo života , kao disanje ili hrana , ne znam kako da to bolje i bliže objasnim. Razgovarajući sa svojim učiteljem na ovu temu dobio sam njegovo potpuno odobravanje . ’’Sad konačno shvataš’’ reče moj učitelj. ’’Nije moj cilj da ti predam stil ili da te naučim veštini, moj cilj je da ti pomognem da postigneš svoj maksimum , kako fizički i tehnički tako i mentalni i duhovni kroz principe Ving Čuna. Samo ako veština i ti postanete jedno moći ćeš da u potpunosti razumeš to što radiš. Nije majstor onaj ko može da najjače udari ili pobedi u milion tuča nego onaj ko se prepusti veštini i nestane razlika izmedju osobe i veštine’’   

Vremenom , postao sam ’’njihov’’ , mada je moj kineski još uvek na početnom nivou , postao sam drug član porodice. Svaki odlazak u Hong Kong je praznik. Moj učitelj i moja slobodno mogu da kažem braća,me zaista dočekuju kao brata. U ovim godinama (44) se ne oduševljavam lako a još me je teže iznenaditi ali oni me svaki put iznenade i da me oduševe. Biti tako i toliko prihvaćen od tih jednostavnih i dobrih ljudi i zaljubljenika u kung fu je najveća nagrada koju sam mogao da dobijem.  Za svo ovo vreme provedeno na Tajvanu bilo je još sijaset značajnih momenata ali ne želim da ovaj tekst pretvorim u samopohvalu i listu dostignuća.

I tako, prošlo je sedam godina u ovoj predivnoj zemlji gde sam konačno našao sebe. Mogu samo da poručim na kraju , nikada ne odustajte od svojih snova ...

Wing Chun 'koliko znamo osnove

Wing Chun se u Srbiji trenira već nekoliko decenija i pomislio bi neko da posle toliko vremena makar nekoliko ljudi poznaje i predaje veštinu na nekom višem nivou . Na žalost to nije slučaj . Ne želim da budem neko ko samo kritikuje ali drugog izbora nemam. Wing Chun je u svojoj osnovi jako jednostavna veština , ukoliko se te osnove znaju , ako se ne znaju onda postaje komplikovana , teška, naporna i totalno neefikasna. Bazični princip , odnosno temelj na kome se gradi sve ostalo jeste telesna struktura. Ovo je bila česta tema mojih tekstova u prošlosti . Tužno je što sa Wing Chunom u Srbiju nisu došle i pravilne osnove veštine , već samo ime , u principu ljudi su dobili samo pakovanje , lepu šarenu kutiju koja je mnogo reklamirana ali je na žalost prazna , niti je bilo , niti danas ima kolača u toj kutiji . Bez razumevanja strukture i pravilog vežbanja iste Wing Chun prestae da bude Wing Chun , postaje nekakva gimnastika , skup drilova ili šta već ...kao kad se skinu točkovi sa automobila i onda se sedne da se vozi. Niko pre mene nije ni pominjao Wing Chun strukturu , niti je ko čuo za to . Kada su konačno čuli , uz mnogo negativnosti usmerenih prema meni (valjda iz zahvalnosti što sam konačno pokazao šta u stvari wing chun treba da bude) , ljudi koji su podučavali druge su počeli da govore o tome jer informacija je izašla na svetlost dana i više se nije mogla sakriti. Na žalost , došavši do saznanja da Wing Chun ipak ima nešto više i dublje od onoga što su do tada znali i radili , oni nisu ni pokušali da negde odu i nauče pravilno da rade veštinu , već su na osnovu svog iskustva i sposobnosti dedukcije pokušali da strukturu definišu sami , dok je dobar broj ljudi nastavio da jednostavno ignoriše noa saznanja i nastavio da radi po starom . Tokom vremena sam video i čuo svakakve defnicije strukture i načine vežbanja i ni jedna nije bila ni blizu pravoj definiciji iste , samo su još dublje zakopali veštinu i krenuli u totalno pogrešnom smeru. Naravno , jasno je da ljudi koji su se predstavljali kao majstori i učitelji godinama i decenijama neće sebi dozvoliti da priznaju da ne znaju ni najosnovnije stvari iz stila kojim se bave i naravno da će napasti svakoga ko im drma ugled i zvanje , bez obzira što to niti je usmereno protiv njih i što na kraju istina ne može da se sakrije ma koliko to neko pokušavao . Meni nije bio problem da u momentu spoznaje odbacim sve ono što sam radio do tada i krenem iz početka i to se i te kako isplatilo (mada sam imao i sreće da naletim na izuzetne učitlje) . No vratimo se strukturi , kao što rekoh , do danas nisam video nikoga da uopšte ima ideju šta Wing Chun struktura jeste i to se jasno vidi posle dve sekunde gldanja kako se radi či sao , forme itd ( za onoga ko zna šta treba da gleda). No , da skratim priču , svako ima pravo da radi i veruje u šta želi i kome želi . Ko je srećan sa time što ima sada , od mene može da dobije samo podršku . Ja više neću pisati na ovu temu , makr ne do momenta dok neko ne krene da radi pravilno , tada ću glasni i jasno reći ,po imenu u prezimenu da se konačno radi pravi Wing Chun u Srbiji.

Kompletni Wing Chun

Ovo sto ću napisati će ponovo biti shvaćeno kao napad na neke ljude ali to zaista nije moj cilj , jer ovo što sledi jesu proste činjenice sakupljene na osnovu godina iskustva i rada i upoznavanja sa raličitim Wing Chun stilovima na dalekom istoku . Istina je na žalost , da pravi Wing Chun nikada nije došao u Srbiju. Zapravo to je pogrešan termin, svaki Wing Chun je ''pravi'' , precizan termin bi bio , ''kompletan'' . U Srbiji kao i u većem delu sveta najpopularniji je Jip Manov stil dok su druge linije i stilovi potpuno nepoznati . Jip Man je imao sreću da je Brus Li bio njegov učenik ,zapravo bio isteran iz njegove škole zato što nije bio čist etnički kinez . Bez obzira što je Brus u potpunosti odbacio Jim Manov sistem i kreirao svoj , pod uticajem popularne kulture i ''kung fu ludila'' sa kraja 1970tih Jip Manov stil je postao jako popularan i dug se verovalo , a i danas mnogi veruju , da je to jedini Wing Chun sistem koji postoji . Krajem 1970tih Jip Manovi učenici su se razmileli po svetu šireći taj stil za ogroman novac , dok su drugi stilovi ostali potpuno nepoznati .
Postoji nekoliko vrlo interesantnih detalja u vezi Jip Manovog stila . Prvo svi njegovi učenici rade potpuno različito ,imaju različite kurikulume , različite forme , različite teorije i principe . Ovo se pravda time da je Jip Man svakoga učio različito u skladu sa njegovim predispozicijama ali ovo je jednostavno nije tačno. Jip Man nije imao privatne učenike, kako se popularno kaže ''iza zatvorenih vrata'' . Jeste držao privatne časove , ali nije imao učenike sa posebnim privilegijama.
Druga stvar je da Jip Man nije bio ni poznat ni popularan pre Brus Lijeve smrti , bio je samo jedan od mnogih kung fu učitelja u Hong Kongu . Takodje je interesantna činjenica da je za 20 i nešto godina karijere imao oko 200 učenika sve ukupno , što i nije neka zadivljujuća cifra . Takodje je činjenica da većina njegovih učenika nije provela mnogo vremena sa Jip Manom. Najviše vremena je proveo Ho Kam Ming , oko 5 godina i za to platio po sopstvenom prizanju oko 30 000 evra po današnjem kursu. Drugi su proveli mnogo manje , mnogi svega nekoliko meseci a opet, gle čuda , svi su nakon Jip Manove smrti postali grandmasteri . Otuda toliko šarenilo u stilovima i sadražaju istih . Svega jedan ili dva čoveka su zaista proveli dovoljno vremena sa Jip Manom da nauče njegov stil i to su Ho Kam Ming , Ču Song Tin i Leung Šeung . Ostali su ''krpili'' sisteme kako su znali i umeli , izmišljajući stvari uz put ili učeći osnove drugih wing chun sistema .
Jip Man nije verovao niti je koga učio niti je verovatno znao Ći Kung , to jednostavno nije deo njegovog sistema . Takodje Jip Manov sistem je potpuno spoljašnji, tvrd i većina njegovih učenika nema nikakv koncept Wing Chun telesne strukture ni kako se ona koristi . Jedini učenik koji se posvetio izučavanju ''unutrašnjeg'' aspekta stila je pokojni Ču Song Tin ali je na prvi pogled očigledno da je on ubacio stvari iz Tai Čija i Ba Gua sistema kako bi učinio svoj sistem ''unutrašnjim''. Ono malo učenika koji poznaju knocept telesne struktre ga koriste samo u prvoj formi , dok u ostalim formama , či sao vežbanju i sparingu taj koncept uopšte ne koriste. Zato danas vidjamo priparnike Jip Manovog sustema kako , oprostite na izrazu ''trte guzicu'' i guraju dok rade či sao kao da guraju ručna kolica , potpuno idu na snagu mišića i na masu , gubeći ravnotežu . Takodje bez Wing Chun strukture i relaksacije je nemoguće imati pravilnu generaciju sile pa se udarci genrišu kao u boksu , rotacijom kukova što je upopunoj suprotosti sa konceptom strukture koja se na ovaj način gubi te se gubi stabilnost , ravnoteža i snaga . Jip Manov sistem je potuno mehanički , ne zahteva nikakvo razmevanje , samo memorisanje  .
Postoji još jeddna stvar , veoma važna, Jip Manov sistem nema sve elemente koje imaju drugi sistemi , pa tako Jip Manovom sistemu nedostaju san sik , forma prstenova od ratana , bambusova ,''meka '' lutka nekoliko Či sao platformi (Jip Manov sistem ima samo jednu , najprostiju Či sao platformu koja je na nivou prve forme ) i još mnoge druge stvari .
Zašto Jip Man nije preneo sve ove stvari kje nedostaju na svoje učenike ostaje tajna , možda ih nije znao ili ih je zaboravio u periodu aktivong konzumiranja opijuma nikada nećemo znati. U svakom slučaju
Ono što je zaista dobro u Jip Manovom stilu je indoktrinaija. ''Grandmasteri'' Jip Manovog stila su izmislili ogroman broj priča u kojima veličaju veštinu i sposobnosti svog učitelja a zapravo preko njega veličaju sebe . Naravno , oni se uglavnom izmedju sebe ne podnose i gložu se kao besni psi , svaki od njih jedini originalni naslednik Jip Mana a ostali su neznalice i prevaranti . Naravno , uz put napadaju i druge sisteme mada ih uopšte ne razumeju . To je zapravo pravo nasledje Jip Mana , ta politika , plitkoumnost , nevaspitanje i zlo koje izbija iz gotovo svih njegovih naslednika u svim generacijama .
U Srbiju su došla dva sistema , Leung Tingov i ''original'' Vilijama Čeunga . I dok je Ting proveo 6 meseci vežbajući sa Jip Manom , Čeung , koji je prvo tvrdio da je živeo sa Jip Manom 2 godine , pa tri , pa četiri a danas tvrdi pet , po svedočenju ostalih učenika ne samo da nije živeo sa Jip Manom nego je u period od godinu-dve jako neredovno dolazio na treninge i nije zaista pokupio ništa od sistema. Ta dva stila nemaju nikakav koncept telesne strukture ( Tingov ima ali to nije pokazivao u EWTO ) a Čeungov nema uopšte ,niti imaju koncept generisanja sile , ali zato imaju ogroman broj drilova , sekicja i ''tehnika'' koji drže vežbača na istom nivou godinama .
Wing Chun , makar onaj kompletni , pravi je sistem koji se zsniva na strukturi i unutrašnjem treningu sa kompletnim Ći gong sistemom unutar treninga . Jip Manov sistem je potpuno tehnički , mehanički n postoje nikakvi nivoi u razumevanju i treniranju dok sa druge strane , nekoliko drugh linija stila su upravo suprotni , nemaju mnogo tehničkog sadržaja , drilova , nema'' tehnika '' ali zato ima ogroman detalja koji su potpuno nepoznati Jip Manovom u Jip Manovom sistemu , postoji potreba za punim razumevanjem onoga što se radi jer samo mehaničko ponavljanje neće dati nikakvih rezulata niti se može napredovati . U jip Mnaovom sistemu napredak se meri estetikom , koliko je izvedeno atraktivno i koliko više liči na borbu iz kung fu filma , u drugim stilovima napredak se zasniva ne nekim drugim kriterijumima , recimo testovima strukture , testovima generisanja sile , Ći gong testovima ...
Zašto ovo pišem? Pišem iz razloga što želim da ljudi u mojoj zemlji znaju da postoji i nešto drugo , nešto dublje i kvalitetnije , originalnije , da postoje stilovi koji zaista baštine sadržaj originalne veštine koja je nastala pre 170 godina, sa kopletnim kurikulumom . Da postoje stilovi koji se zsnivaju na drugačijim vrednostima i istini a ne na politici i lažnim istorijama . Takodje , ovo pišem imajući nadu da će i u moju zemlju konačno jednom stići pravi Wing Chun

Ulica i kung fu

Ulica,  ulična tuča , realna ulčina situacija , ''ako ne radi ulici gubiš vreme ''itd , lako je videti da je srpski kung fu a i borilačke veštine uopšte,opesdnut ulicom .Pre nego se pozabavimo uzrokom ovog fenomena recimo nekoliko reči o tome koliko je ulica zaista opasna, kolika opasnost zaista preti .
Na listi uzroka smrti , smrt kao posledica nasilja je na dnu liste , na 100 000ljudi , 14 ljudi će izgubiti život usled nasilja . Opet to ne znači da je u pitanju''ulični'' napad jer statističke podatke za to nisam uspeo da nađem, stopa jetoliko niska da nije na listi.
Verovatnovćada postanete žrtva nasumičnog nasilja je 15 na 1000 . Naravno brojke variraju u zavisnosti od toga gde živite i kakve su vam navike . Oni koji žive u opasnim delovima grada će znatno češće biti žrtva nasilja od onih koji žive u sigurnim delovima grada , gde su zločini izuzetno retki .Ovo su podaci za S.A.D. Naravno, treba reći da nasilje u najmanjem procentu otpada na nasumično , ''ulično''nasilje, preko 70% svog nasilja se odvija u porodici i od strane poznatih osoba .Na vrhu liste uzroka smrti su oboljenja srca, rak , oboljenja mozga(zapravo šlogovi,kako se to narodski kaže) , pa onda različite vrste nesreća od kojih susaobraćajne pri vrhu liste pa onda različita trovanja , sistemske bolesti i sl.
Statistike takođe pokazuju da u sprečavanju kriminalnog nasilja najbolje rezultate daje prevencija . Dakle , vaše navike i ponašanje su ključ za izbegavanje nasilja a ne borilčka veština ili posedovanje oružija (za šta se iskreno zalažem ,kao i zapromenu zakona o samoodbrani koji bi konačno dao ljudima pravo da se zaista odbrane).
Na kraju , zanemarimo statistiku , možete sami da doneste svoj zaključak. Koliko ljudi znate da je umrlo od bolesti ili saobraćajnih nesreća a koliko ih znate daje ubijeno na ''ulici''. Na ulici se ubijaju uglavnom oni kojima je ulica zanimanje , kriminalci . Naravno da uvek postoji opasnost da budete napadnuti ali ta opasnost je znatno manja u podne na prometnom mestu nego u 2 po ponoći na mestu na kojem se okupljaju siledžije i kriminalci , ako se nađete na takvom mestu onda možete očekivati napad , ma mestu na koje dolaze normani ljudi željni zabave mogućnost je daleko , daleko manja. Pitajte sebe jeste li vam mesto tamogde se okuplja talog društva?
Na kraju , ako ste toliko zabrinuti za svoju sigurnost pitajte sebe  pijete li alkohol, pušite li, jedete li zdravo , vodite li računa zaista o svom zdravlju , vozite li oprezno , radite li na eliminaciji stresa jer je verovatnije da budete povređeni od bolesti nego od ulice ?
Budala uvek ima ali je veća verovatnoća da se potučete sa nekim koga već poznajete na neki način nego sa potpunim neznancem. Potpuno nasumično nasilje je retko . I kad već izlazite iz kuće i sedate za volan ne plašeći se saobraćane nesreće koje su negde na 4 ili 5 mestu uzroka smrti  , opsesivan strah od ulice ima još manje  smisla , moguć je ali se treba više plašti automobila i stresa nego ulice.
 Zapitajte se potom šta vas uče na toj''samoodbrani'' , uče li vas kako da prepoznate i izbegnete razne budale ili vas uče kako se tučete ? Uče li vas da ako budala hoće da vas opljačka da je bolje dati mu novčanik nego se sa  tući jer ta budala će najvervatnijei imati nož ili neko drugo oružije a vi razmislite vredi li par stotina ili hiljda dinara vašeg života ? Uče li vas da budalu koja traži kavgu ignorišete ili mu prosto kažete da je u pravu i oduzmete mu razlog da vas napadne. Budala koja traži kavgu je baš to, budaletina na kvadrat a vama ne treba da imate posla sa takvima. I ne, niste manje hrabri ili manje muško ako budali date ono što želi .Budala u svom primitvnm mozgu stvari meri merom nasilja jer je jednostavno poremećen i ne zna drugačije. Dajte mu priznanje da je jači i on će otići svojim putem jer tuča sa takvom budalom je jalov posao . Budala ne misli o posledicama, jer da misli ne bi bio to što jeste . Svakako vam ne treba vucaranje po sudovima, ili ako budalu ozbiljnije povredite čak i zatvor jer imate posao,porodicu koju izdržavate ili idete u školu ...šta mislite kako će vas dočekatina poslu kad se vratite iz zatvora , ako uopšte imate posao a verovatno nećete,jer niko ne voli robijaša u firmi .Tek bi nalaženje novog posla bilo problem , a porodica mora da jede , dete da ide u školu. Ili izgubite godinu na studijama,izgubite pravo na finansiranje iz budžeta pa userete sopstveni život i budućnost jer ste dozvolili sebi da bas neka budala uvuče u svoju igru, i celoga života vučete u biografiji činjenicu da ste bili osuđivani i sebe uskratili za mnoge stvari . Ovu igru ne možete dobiti pa sve da ste 10 puta jači , jer i ako budalu prebijete on će i dalje ostati budala a vi imate velike šanse da svoj život userete .Dakle ako vas tamo uče kako da svoj život userete umesto da se od opasnosnosti sklointe, da je izbegnete i prođete sa što manje posledica, ako vas uče da se ponašate kao ulični siledžija a ne onako kako je to prirodno sa vaš sklop ličnosti , zapitajte se kakav je to trener i šta vi tu tražite .
To što vežbate , kako znate koliko je efikasno? Kung fu klubovi su poznati po tome što ne idu na takmičenja ili organizuju takmičenja sami sa sobom , gde su pravila nebulozna a konkurencija nikakva . Otiđite do nekog boks ili kik boks kluba pa odradite borbu sa nekim ko treninra onoliko dugo koliko i vi trenrate. Vrlo brzo će doći odgovor na to koliko je vaše vežbanje produktivno .
Odakle ta opsednutost ulicom ? Dva su razloga , prvi , stvaranjem nerealnog i preuvilačnog straha vezuju vas za klub i izvalče novac od vas . Igrajući na kartu nesigurnosti i straha , stalno podgrevajući iste , umesto da ih smire i pomognu njihovom prevazilaženju , šišaju vas kao ovce . Drugi razlog se može lako nać iako se pogleda obrazovni profil i sklop ličnosti trenera . To su uglavnom ljudi niskog obrazovanja , često sa margine društva, sumnjive prošlosti , bez stalnog zanimanja i ikakvih kvalifikacija .Treba li da nastavim? Nekada su to nezre leličnosti koje svoje idole nalaze u kriminlacima i ''opasnim'' likovima a sami nisu sposobni da se u taj svet uključe pa onda žive neku svou uličnu fantaziju u svom klubu .
I na kraju , šta je vama bitno ? Koji su vam životni prioriteti­­ ? Smatrate li važnim da budete dobri u svom poslu , da nađete dobro plaćen posao , da živite normalno , da radite na sebi , da budete dobar i koristan član društva,da sebi i svojoj porodici priuštite sve neophodne stvari i nešto preko toga ,da se razvijate profesinalno i privatno ?Ili vam je važno da budete uličar koji je spreman u svakom momentu da se potuče? Ako je ovo drugo džabe ste čitali sve ovo i izgubili ste vreme od ''uličnog'' treninga ...

Heroji

Većina ljudi u savremenom svetu ne strahuje od čudovišta  koja vrebaju sa nepoznatih ostrva , ali njihova potreba za neustrašivim junacima nikada nije izbledela. Ovih dana, neki od naših šampiona su vojnici koji su pokayalii hrabrost u ratu, astronauti koji su rizikovali svoje živote da istraži svemir, ljudi koji čine medicinske otkrića koja spašavaju živote , oni koji posvete svoju karijeru  pomaganju siromašnima i nesrećnima, ili se posvete radu  na ispravljanju socijalne nepravde, pa čak i sportisti, posebno borci .Pitanje je  zašto su nam potrebni heroji? Postoji nekoliko razloga za to.

- Karl Jung  je postavio teoriju  da se svaki  čovek radja  sa sadržajem  kolektivnog nesvesnog. Ovo sadrži niz zajedničkih uspomena i ideja, koje svi možemo identifikovati , bez obzira na kulturu u kojoj  smo rođeni  ili vremenski period u kojem živimo. Mi ne možemo  da komuniciramo putem kolektivnog nesvesnog, ali mi prepoznajemo neke od tih ideja I to nam je urođeno, uključujući i arhetipove. Na primer, mnoge kulture  gaje slične mitove nezavisno jedne od drugih , koje karakterišu slične likove i teme. Dva takva arhetipa, prema Jungu su heroji i demoni.

- Heroji kao arhetipovi , ne samo Jungovi ,već uopšte , nas uče  o ispravnom i pogrešnom. Oni postaljaju ispravan moralni i etički temelj društva i oni su zaštitnici istog. Većina bajki i dečjih priča služi ovoj svrsi, pokazuje deci  vrste ponašanja koje su potrebne za uspeh u životu,  društvu, i da prevaziđu nedaće.Detinjstvo je period kada najviše trebamo odrasle uzore sa uzornim ponašanjem. Ali I odrasli trebju heroje. Junaci nam otkrivaju one vrste kvaliteta koje moramo da posedujemo kako uspešno funkcionisali u društvu.- Heroj daje nadu kada smo u nevolji i oni su tu da štite ljude kada su u opasnosti.Heroji nam takodje  otkrivaju   kvalitete koji nam nedostaju, ljudi često biraju heroja koji ima upravo one atribute koji njima nedostaju.

 Ovi razlozi su usko povezana sa ljudskim potrebama za opstanak, rast, obrazovanje, sigurnost, bezbednost, sreću, zdravlja, nadu, mudrost i pravdu. U osnovi "Imamo potrebu za herojima  jer oni definišu granice naših težnji", piše Skot LaBarge  sa univerziteta Santa Clara. Glavni junak je oličenje vrline i atributa koje  gaji određeno društvo u određenom trenutku i on predstavlja model za ljude prema kome treba da ponašaju I na koga treba da se ugledaju. Odakle zapravo heroji dolaze? Iako postoje mnogi pravi heroji u svakodnevnom životu, koji rizikuju svoje živote i žrtvuju mnogo da pomognu drugima , oni obično prolaze nezapaženo ili, danasu svetu brzih komunikacija I večitom potragom za novim senzacijama , postaju zanimljiva priča za večernje vesti i ubrzo bivaju zaboravljeni. Junaci  zapravo dolaze iz dva izvora, bilo da su čisti proizvod mašte ili su istinske ličnosti , ljudi koji su vremenom trasformisani u heroje. Mitski heroji koji su obično plod mašte i oni su tipične figure koji su ,kao što je rečeno ranije , otelotvorenje najznačajnijih osobina i svojstava  koje se gaje u  određenom društvu i obično, pored svega ostalog imaju nadljudske sposobnosti, kao što su izuzetna snage kao Samson iz Starog zaveta ili izuzetna mudrost i inteligencija, kao Odisej.

Naravno, nisu svi junaci su imaginarne figure, većina njih su bili pravi ljudi koji su živeli, radili i ponekad, u retkim slučajevima, I učinili neko herojsko delo ( uglavnom ne). Jedna druga stvar je važna da se primeti, dok su mitski junaci iz prošlosti  univerzalni, u svakom aspektu ljudskog životai rada  imamo različite heroje, u nauci, sportu, muzici, umetnosti itd, a junak iz, na primer nauke, može da bude potpuno nepoznat ili potpuno nevažam za ljude koji nisu zainteresovani za nauku, ovi heroji nisu univerzalni i mogu čak biti antiheroji   različitim grupama ljudi.

Borilačke veštine se ne razlikuju od drugih ljudskih aktivnosti, ili preciznije,  obožavanje heroja je u samom jezgru tradicionalnih borilačkih veština, svaki stil  ima svog junaka čije se obožavanje i Idoliziranje  očekuje ipodrazumeva . Mnogo stilova u potpunosti zasnivaju svoju filozofiju i nasleđe na herojima . Ratnici prošlosti sa nadljudskim sposobnostima i najvišim moralnim i etičkim standardima vodili su  borbu za pravdu i  zaštitu potlačenih. Oni su bili takvih kvaliteta  da se mogu opisati samo kao sveci.

To nije ništa novo na istoku, obožavanje predaka  je važan deo kineske, japanske i korejska kulture. Stavljanje predaka na pijedestal morala I superiorne  borilačke tehnike  ima svoje obrazovne svrhe i kao što je već rečeno ispunjava  neke od osnovnih psiholoških potreba pojedinca  i socijalne potrebe grupe.

Imajući uzor kojem se divimo zbog njegovih dostignuća i koji je postavljen kao cilj nije ništa loše, to je zapravo sasvim pozitivna stvar. Problemi počinju kada  obožavanje  postane tako jako i heroj takav idol da to prerasta u neku vrstu pseudo religije.

Mnogi borilački stilova uspostavljaju vezu sa legendarnim junacima iz prošlosti, lako je verovati da je  neki pustinjak koji je živeo u pećini na nekoj  vukojebini  , veđbao  20 sati dnevno i na kraju izmislio "najbolji" borbeni stil. Ipak ,većina stilova ima svoje heroje u  ličnostima koje su živele samo jednu generaciju ili dve pre nas . U nedostatku pravih dostignuća mnoge price su izmislšljene da se  ojača  slika heroja koja se predstavlja učenicima . Iako ove priče nisu toliko preterane kao u slučaju mitskih junaka, ipak je u njih teško poverovati i obično nema trunke dokaza da ih podrže, često ove priče predstavljaju uvredu za inteligneciju i neverovatno je koliko se  te priče  uzimaju zdravo za gotovo i veruje im se  bez ikakve sumnje. Kao  priče o slavnom karate majstoru koji je  vežbao  u Kini. Da se ostave po strani sve druge nelogičnosti,  jedna stvar je  posebno zanimljiva, kaže se da je ovaj majstor vežbo samo forme, ništa drugo, i naučio tri forme za 10 godina, Ovakva praksa je razvila takvu brzinu i spretnost da je bio posta  borac bez premca a njegova čula su tako pojačana da je jednom prilikom osetio napad sa leđa u sred noći i on je porazio napadača naoružanog kopljem. Iako nam zdrav razum govori da bez sparinga i stvarnd borbe  neko ne može da postane dobar borac, sledbenici tog karate stila u potpunosti veruju u ovu priču. Drugi primer je Ving Čun majstor koji je  slomio revolver snagom  svojih prstiju. Pored činjenice da su revolveri napravljeni  da ispaljuju metke i mogu da izdrže mnogo veće pritiske od onih koje je  ljudsko telo  u stanju da proizvede bez obzira koliko je  jaka neka osoba može, ljudi i dalje veruju u to bez rezerve.

Nisu svi junaci likovi i iz prošlosti, neki od njih su moderne ličnosti, više ili manje poznate u borilačkim krugovima. Jedan od njih je tvrdio da poseduje  originalni Ving Čun stil superiorniji u odnosu na sve ostale, da se  borio sa  12 ljudi naoružanih noževima i imao brojne druge borbe i nikada nije izgubio, ali jednom suočen sa početnikom  iz drugog  stila je jednostavno izgubio.

Dakle, šta je razlog da se izmisli neki heroji. Razlog je jednostavan - novac .Imajući uporište  u istočnoj tradiciji i poznatu činjenicu da ljudi slušaju autoritete, ne zbog  validnost onoga što govore, već prosto zaz što su autoriteti to , autoriteti, borilački trgovaci, jer ne mogu da ih nazovem drugačije, izmislili su heroje koji će ljudi da obožavaju i oni će profitirati od tog obožavanja. Prevara, da, prevara, je veoma duboka. Osoba će izmisliti borilačku biografiju, mnoge priče o snazi karaktera, dubokim moralnim kvalitetima  i savršene etike . Mnogo  stvari će biti i rečeno o filozofiji, snazi, ličninim kvalitetima ,itd. I ništa  od toga se ne može dokazati, niti ima bilo kakve osnove u realnosti. To je sve šou,  marketing sa samo jednim ciljem, da prikupi što je više  sledbenika moguće i da na najbolji način ostvari prodaju što je više  moguće. Jednom uhvaćena u ovu mrežu obožavanje heroja  osoba će posećivati seminare, kupovti DVD-je, opremu, odeću, čak raditi besplatno za vodeću figuru, ili heroja samog, uložiti puno vremena, novca i energije da nauči ... šta?

U suštini oni slušaju sjajne priče koje pričaju instruktori i nauče mnogo (previše) različitih pokreta(tehnika), novu kontru na svaku kontru koju nauče, milion kombinacija da se odbrani od istog napadu, I tako iz dana u dan. Ovakve stvari mogu da jako utiču na vežbača I da  uliju strahopoštovanje; gde učenik počinje da veruje da je njegov učitelj  najveći I najbolji  borac ikada, bez obzira što nikada nije ni imao priliku da vidi svoga trenera u borbi i nema dokaz za svoje verovanje.

 Osim toga, sa poznavanjem psihologije učenika I  kako ljudi uče, učenje drugom pokretu svaki dan je jednostavan I unosan posao za trenera I deo je the sektaške prevare. To je prevara,I mora se nazvati pravim imenom  jer ljudi zapravo ništa ne nauče, ali imaju osećaj zapravo uče mnogo više nego što su ikada nadali I naravno novac nastavlja  teče prema treneru. Obožavanje je jako loše stanje uma za  borca. Problem  većine borilačkih veština  je taj što treneri koriste obožavanje  kao sredstvo prodaje i tako lako je pasti u tu prevaru, posebno zato što imamo I genetske I socijalne predispozicije da uvažavammo autoritete I obožavamo heroje.

Kao što možemo videti, postoje istinski heroji i oni lažni, još više, isti junak može biti istinit, inspirativni uzor i takođe deo prevare koja zavisi od mnogih faktora.

Ne postoji nikakav zaključak u vezi ove pojave, samo lično mišljenje autora, a to je da odrasle, zrele osobe ne trebaju heroje.