Pravo poreklo Wing Chun-a

Pravo poreklo Wing Chun-a  je tema istraživanja i debate već decenijama. Krajem 70’tih i dobrim delom tokom 80’tih godina prošlog veka svi su verovali u Jip Manovu verziju ‘’istorije’’. Likovi iz mitova i legendi su smatrani stvanim i verovalo se da su oni kreatori veštine. Generacije vežbača su odrastale uz ove priče o nepobedivim herojima iz prošlosti i njihovim neverovatnim borilačkim sposobnostima. Prelepa Yim Wing Chun i nepobdiva Ng Mui su palile maštu vežbača decenijama koji su se opijali doživljajima mitskih likova za koje su verovali da su stvarni , proživljavali njihove borbe i likovali u pobedi pravde nad negativcima. Šaolin monasi su bili i ostali sinonim za kung fu u svakom pogledu. Leung Jan je bio i ostao najpoznatiji Wing Chun borac svih vremena…

Negde početkom 1990’tih , baš u vreme kad je našu napaćenu zemlju zahvatio talas haosa ,ratova , sankcija , ekonomske i svake druge krize , Kina je konačno počela da se otvara rema svetu i zaljubljenici u kung fu su počeli da odlaze i istražuju istoriju stilova kojima su se bavili. U početku stidljivo i pojedinačno a kasnije u sve većem obimu su počela istraživanja opšte istorije kung fu a i Wing Chun istorije. Ovo je probudilo interesovanje i zvaničnih institucija u Kini i neka opšta istraživanja su obavljena od strane zvaničnih institucija .

I dok je kod nas sve išlo nizbrdo i ljudi bili preokupirani preživljavaljem a država bila odsečena od sveta u tom svetu je polako počela da se formira prava slika istorije stila. Iako su mnogi detalji i dalje nepoznati neka opšti put razvoja je konačno mogao da se stavi u prave istorijske okvire.

Pre svega , najveći deo dotadašnje ‘’ istorije’’ se pokazao kao lažan. Južni Šaolin i Pet Predaka nikada nisu postajali. Ove priče su deo narodnog predanja koje svoje izvorište ima u tradiciji Trijada ( kineska verzija italijanske mafije). Nije pronadjen ni jedan pisani niti fizički dokaz da je Južni Šaolin ikada postojao. Prvo pominjanje Južnog Šaolina se može naći tek početkom 20-tog veka. Isto važi za Pet Predaka. Prema zvaničnim rezultatima istraživanja kineskih istoričara, Pet Predaka se prvi put sreću kao likovi popularne literature u poslednjih 15 godna 19-tog veka. Sa odlaskom Mančua i uspostavljanjem republike ovi likovi polako postaju deo folklora različitih kung fu stilova dok njihova puna transformacija u ovo sto danas jesu se nije desila pre kraja Drugog Svetskog rata.

Prvu istoriju Wing Chun-a napisao je Jip Man nakon njegovog dolaska u Hong Kong negde početkom 1950’tih. Naravno , Jip Man nije bio istoročar niti mu je cilj bio da prezentuje istorijske činjenice već da inspiriše svoje učenike i svom stilu obezbedi prestiž kako je to bio običaj u kung fu krugovima tog vremena. Jip Man nije uradio ništa lose niti je uradio nešto nisu radili svi drugi. Problem je nastao kada je ta ‘’istorija’’ došla na zapad gde su vežbači koji uopšte nisu poznavali kinesku kulturu i običaje to prihvatili kao činjenicu.

Tokom godina veliki broj ljudi je putavo u Kinu, neki i ostali da žive tamo i mnogi su uložili dosta vremena i truda u istraživanje Wing Chun istorije. Vrlo je važno reći da do današnjeg dana ni jedna zvanična institucija nije obavila naučno istraživanje Wing Chun istorije. Takodje treba jasno reći da svi ti ljudi koji se bave proučavanem Wing Chun istorije za svoj račun nisu profesionalni arheolozi ni istoričari I da nemaju ni znanja ni resursa da obave valjano i na naučnim osnovama bazirano istraživanje. Mnogi od njih su ostali zaslepljeni prestižom sopstvenog stila i istraživanja vodili tako da dokažu kako je baš stil kojim se oni bave najstariji i najoriginalniji. Ima tu mnogo fabrikovanih dokaza , često potpuno izmišljenih dokaza , namerna ili slučajna pogrešna interpretacija pojedinih činjnica itd. Uglavnom se svodi na , kako bi narod rekao , ‘’navodjenje vode na svoju vodenicu’’.

Činjenica je da ljudi vole da veruju da je baš njihov stil onaj originalni , naajefikasniji , najstariji I da oni rade nešto eksluzivno i drugima nepoznato. Kada je dokazano da je priča o Pet Predaka, Južnom Šaolinu , Yim Wing Chun i njenom mužu ništa više od legende , prestiž stila je umnogome izgubljen i mnogi vežbači su pokašli da taj prestiž vrate povezujući Wing Chun sa stvarnim  ljudima i dogadjajima iz tog perioda.

Postoje mnogi pokušaji da se Wing Chun istorija poveže sa Taiping revolucijom, nakrvavijem dogadjaju Kineske istorije u kojem je život igubilo izmedju 20 i 30 miliona ljudi. 

Tradicionalna opera iz Kantona , poznata i kao ‘’Opera Crvenih Brodova’’ je uzela učešće u Taiping revoluciji te je na kraju sedište opere i svi brodovi bili spaljeni a sama opera bila zabranjena u periodu od petnaestak godina a mnogi pripadnici opera bili proganjani od strane vlasti a mnogi su bili i ubijeni ili osudjeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Sa druge strane u dokumentima opere možemo naći imena glumaca za koje sa sigurnošću znamo da su podučavali veštinu koja je bila Wing Chun ili preteča Wing Chuna. Samo ime Wing Chun prema nalazima Fošanskog muzeja Wu Šua je prvi upotrebio Leung Jan kako bi imenovao svoju veštinu izmedju 1882 i 1890. Pre toga veština nije imala ime ili je imala neko drugo ime koje je vremenom izgubljeno a ime Wing Chun se ne nalazi pre druge polovine 1880’tih. Za sada postoje istorijski podaci za 5 glumaca ‘’Opere Crvenih Čamaca’’ koji su takodje podučavali Wing Chun u periodu kada je opera bila zabranjena.  Imajući ovo u vidu, mnogi su pokušali da Wing Chun povežu sa Taiping revolucijom u smislu da je Wing Chun veština koja je trebala da promeni tok revolucije, da su svi glumci bili pripadnici pokreta otpora i tajnih društava te koristili brodove i operu kao bazu za špijuniranje , dajući im oreol heroja i boraca za pravdu. Istina je da neki glumci jesu bili pripadnici pokreta otpora ali je takodje istina da mnogi nisu a da je Wing Chun , odnosno veština koja će kasnije postati Wing Chun bila praktikovana samo od strane nekoliko ljudi , svakako ne više od deset i nije imala nikakvog uticaja na tok pobune (kao ni jedan drugi kung fu stil). Pobuna je na kraju slomljena topovima i puškama.

Pored činjenice da je Wing Chun došao iz ‘’opere crvenih brodova’’ o prošlosti i mestu nastanka veštine ne znamo apsolutno ništa. Postoje mnoge teorije da se kreacija veštine pomeri daleko u prošlost kao i da se za istoriju veštine vežu ljudi koji istorijski jednostavno nemaju sa Wing Chunom nikakve veze. Bez jednog stručnog i sveoubhvatnog istraživanja koje bi obavili ljudi od struke ne možemo sa sigurnošću iznositi nikakve tvrdnje. Čak i da se takvo jedno istraživanje uradi ne postoje garanicje da bismo dobili odgovore na bilo koje pitanje o istoriji veštine koje ide dalje u prošlost od 1850. godine. Najverovatnije tačno vreme nastanka veštine će zauvek ostati tajna.

I mada nemamo nikakvih istorijskih podataka o tačnom vremenu nastanka veštine, o načinu nastanka možemo sa priličnom sigurnošću da kažemo nešto analizirajući biomehaničke principe na kojima je Wing Chun izgradjen a kroz prizmu opšte istorije I podataka o vremenu na jugu Kine od 1800 do 1850 godine.

Biomechanička efikasnost , poznata i kao Nei Gong ili ‘’unutrašnji’’ trening a ponekad pogrešno nazivana Ći nije nešto  karakteristično samo za kung fu i samo za Kinu . Ova biomehanička efikasnost je deo kung fua tek poslednjih 150 godina. I mada je kung fu ovakav način korišćenja tela razvio do maksimuma to je nešto što se u većoj ili manjoj meri koristi u drugim delatnostima gotovo od početka ljudske istorije. Poljoprivreda I zanati posebno iziskuju razvoj oderedjene biomehaničke efikasnosti. Raditi u polju čitavog dana ili kopati u rudniku iziskuje mnogo energije I snage ali ako se čovek oslanja samo na sirovu snagu mišića vrlo brzo će se umoriti. Raditi teške poslove iz dana u dan je jako naporno i razvoj odredjene biomehaničke efikasnosti kako bi se koristio minimum snage sa maksimumom efikasnosti je neophodan. Svaki posao iziskuje različitu vrstu telesne efikasnosti  ali se svi zasnivaju na istim principima. Ovkav ekonomičan način korišćenja tela i energije je konačno našao svoj put u kung fu i u drugoj polovini 19-tog veka desilo se radjanje unutrašnjih stilova koji se zasnivaju na istim principima beimehaničke efikasnosti.

Ako analiziramo Wing Chun osnovni stav i telesnu strukturu možemo lako da dodjemo do zaključka da je stav izuzetno stabilan dok je telo sa druge strane opušteno. Takodje se lako uoči da je stav koncipirran tako da dozovljava konstantne promene i adaptacije na nstabilnoj podlozi u cilju održanja ravnoteže. Ovo jasno ukazuje da je stav pronadjen I korišćen od strane brodara koji su morali po čitave dane da dugim motkama guraju brodove po širokim rukavcima delte Biserne reke u Kantonu. Takodje isti stav omogućava da uz pravilno korišćenje structure brodari ne moraju da se oslanjaju samo na snagu mišića ruku I gornjih ledja nego čitavog tela , to je povezano sa jednim od principa Wing Chuna koji uči da snaga dolazi iz zemlje. Isti stav omogućava da  u slučaju iznenadog udaraca motkom u prepreku ili tokom borbe brodar ne padne I ne izgubi ravnotežu nego dolazći udarac neutralizuje i ‘’prenese’’ ga u podlogu. Dakle stav I struktura tela su obezbedili maksimum stabilnosti što je bio jedan od osnovnih zahteva tog posla i omogućava duge časove upravljanja brodom čuvajući mu snagu I energiju.

 Dugačka motka nije samo alat kojim se upravlja brodom već i oružije korišćeno da se razni banditi a po nekad i snage zakona spreče da se ukrcaju na brod. Kao što vidimo , Wing Chun stav , telesna struktura i generisanje sile su došle kao odgovor na problem jednog sasvim uobičajenog posla u južnoj Kini toga doba .

Kako je trupa opera provodila više od 95% svog vremena na brodovima nije čudo da su od posade preuzeli način hodanja i održavanja ravnoteže na konstantno nestabilnim i mokrim palubama.

Mnogi ljudi nemaju jasnu predstavu kakav je bio život na ovim brodovima. U glavnom se ima neka romantična slika o glumcima koji su još i pripadnici tajnih društava koji brodove koriste kao bazu svojih operacija i mogućnost da se slobodno kreću. U stvarnosti to je izgledalo mnogo drugačije. Trupu su pratili I mnogi drugi ljudi od kojih su neki bili deo opere a neki nisu ali su koritili vreme predstava za svoje aktivnosti. Ubičajeno , pored glumaca članovi opera su imali I kuvare , pomoćno osoblje koje je postavljalo binu , par zanatlija koji su se brinuli o održavanju I popravci svega vezanog za operu, odeću , obuću, maske I sve ostalo.Na brodovima su uz operu takodje bili I džeparoši , kockari , prostitutke , razni prevaranti , spijuni, šverceri , sitni trgovci itd.

Provodeći većinu vremena na brodovima oni su bili mesto gde se većina obračuna dogadjala . Nezadovoljne mušterije, prevareni I opljačkni, lovci na ucene , policija , rečni pirati i mnogi drugi upadali su u brodove tražeći pljačku, osvetu ili po dužnosti. Brodovi su bili prenatrpani opremom, brodskim materijalom, hranom I drugim potrepštinama tako da je bilo vrlo malo slobodnog prostora na palubi i ispod palube. Prolazi su bili tako uski da nije bilo moguće da se dvoje ljudi mimoidju bez problema a sporedni prolazi I hodnici ispod palube često toliko uzani da je čak i jednoj osobi bilo teško da se provuče.   Prostora je bilo samo toliko da se oboezbedi plovidba i najoosnovnije potrebe posade. Prirodno , ljudi  na bodovima su razvili sistem borbe prilagodjen uslovim u kojima su živeli. Ako stavimo Wing Chun u gore opisane uslove , malog , zatvorenog prostora , uskih prolaza gde je nemoguće napraviti korak u stranu ili se mimoići vidimo da je stil savšeno prilagodjen i koncipiran za borbu upravo u takvim uslovima. 

Kako je nošenje oružija bilo zabranjeno  , rešenje je nadjeno u nošenju skrivenog oružija. Dva kratka , široka sečiva su bila idealna za borbu na brodovima. Široka sečiva su bila dovoljno jaka da izdrže napad mnogo dužeg oružija koje je gnerisalo mnogo jaču silu I što je još važnije, dužina sečiva je bila idealno prilaogedjena prostoru na brodovima gde druga oružija nisu bila od mnogo koristi I njihova uporteba je bila ograničena skučenim prostorom dok su Wing Chun noževi mogli da razviju svu potencijalnu lepezu tehnika .   

Takodje Či Sao u ovim uslovima dobija pravi smisao. U uskim prolazima i kabinama gde je nemoguće kretati se ili je kretanje krajnje ograničeno ,borba se odvija na jako bliskoj distanci i uspostavljanje kontakta i kontrola protivnikovih pokreta kroz Či Sao ne samo da je moguća nego daje izvanrednu prednost u borbi , kako golim rukama tako I oružijem.  

                     

Ubičajeno je verovanje da je Wing Chun nastao kombinacijom stila Belog Ždrala iz provincije Fudjian i nekog nepoznatog stila Zmije a da je oružije, duga motka i noževi dodato kasnije. U stvarnoti svi današnji stilovi kung fua vode poreklo od nekog starijeg sistema borenja oružijem i Wing Chun tu nije izuzetak. Naravno , ni jedan stil nije nastao u vakuumu i bilo je razmene znanja i dosta različitih uticaja sa svih strana , posebno na brodovima koji su prevozili glumce i bili stalno u pokretu. 

Beli Ždral ili tačnije veština koja će kasnije postati poznata pod tim imenom je svakako nauticajniji stil tokom 19 veka i verovatno je Wing Chun bio pod uticajem te veštine kao I većina južnih stilova koji su nastali od prilike u isto vreme kad i Wing Chun. Ljudi koji su živeli na Crvenim Brodovima su došli sa različitih mesta i imali različito borilačko iskustvo I ternirali različite stilove. Svi ti stilovi su u nekoj meri uticali na razvoj Wing Chuna. Sa druge strane Wing Chun je visoko specijalizovana veština za borbu na brodovima koričćenim u to doba i ručne tehnike su potpuna kopija tehnike ‘’Leptir Noževa’’, što se posebno vidi u trećoj formi i formi lutke.

Wing Chun je kreiran iz puke potrebe da se razvije borilački sistem za odredjene situacije i okruženje  i visoko je specijalizovan upravo za uslove koji su vladali na Crvenim Brodovima u drugoj polovini 19. veka. Više je verovatno da je Wing Chun kreiran od strane posade brodova i ostalih članova koji s utu našli utočište nego od strane neke značajne istorijske ličnosti ili glumca opera. Glumci jednostavno nisu imali vremena da se bave razvojem veštine niti su imali nekog valjanog razloga za to, veštinu su razvili oni koji su bili stalno prvi na udaru napadača i oni kojima je stalno pretila opasnost od napada. Naravno , glumci jesu prihvatili veštinu u svrhe samoodbrane I verovatno jesu dali neki doprinos tehničkoj bazi stila budući da su svi bili vešte akrobate a mnogi i majstori nekih drugih stilova borenja. Takodje je zabluda da je stil kreiran u jednom odredjenom momentu. Kao i svi ostali tradicionalni stilovi i Wing Chun je nastajao polako , gomilanjem iskustava I laganim oblikovanjem dok nije konačno dobio formu koju danas poznajemo.