Zašto Wing Chun Zmije i Ždrala

Koliko Wing Chun stilova postoji danas?  Broj verovatno nikada nećemo saznati a u budućnosti će se taj broj sigurno rasti. Svi čenici Jip Mana su osnovali svoje stilove i proglasili se grandmasterima, kasnije se slično dogodilo i sa drugim linijama veštine. Svaka sledeća generacija osniva sve više stilova sa većim ili manjim varijacijama u sistemu treninga. Ono što je interesantno gotovo svi tvrde da su jedini originalni , najefikasniji, najstariji ...ukratko u svakom smislu bolji od svih ostalih. Svi imaju ’’istorije’’ koje dokazuju ’’originalnost’’ i svi imaju nekog majstora iz prošlosti koji nikada nije izgubio borbu a imao ih je stotine ili hiljade. Kako se snaći u tom šarenilu stilova ? Kako odabrati stil koji je zaista kvalitetan u pogledu sadržaja i pristupa treningu? Na ovo pitanje svako mora da nadje odgovor samostalno i nadje ono što mu najviše odgovara. Raličiti ljudi imaju različite ciljeve i traže različite metode vežbanja. Svako za sebe mora da nadje školu, učitelja i stil koji najviše odgovaraju njegovim potrebama i htenjima.

Ne želim da bilo kome sugerišem bilo šta niti da kometarišem bilo koji stil ili učitelja, niti imam neke univerzalne smernice za nalaženje prave kung fu škole. Ono što mogu da ponudim jeste sopstveno iskustvo i smernice koje su vodile mene u potrazi za stilom koji smatram najboljim i najoriginalnijim. Naravno ovo je moje mišljenje i drugi imaju pravo da misle drugačije.

Moja prava potraga i pravo izučavanje počinje dolaskom na daleki istok. Putovanja u Hong Kong , treninzi kod lokalnih majstora na Tajvanu , privatni časovi , svaki slobodan trenutak posvećen veštini... Stvari su ubrzo počele da dolaze na svoje mesto. Šta je struktura, kako se generiše sila, kako se sve to koristi u borbi, čemu stvarno služi či sao, kako se pravilno rade drilovi ...količina informacija je bila ogromna.       Svaka škola i svaki učitelj maju svoj pristup i svoj način rada i naravno svi inistiraju da su baš oni u pravu. Kroz obilje informacija, detalja do tada nepoznatih, drugačijeg pristupa treningu shvatio sam suštinu veštine. Što sam više saznavao to se više pitanja gomilalo ali su mnoga ostala bez odgovora.

Polako sam počeo da se interesujem za druge , starije linije Wing Chuna i stupio kontakt sa trenerima tih stlova. Shvatio sam brzo koliko bogatstvo informacija ti stilovi baštine. Naučio sam san sik forme , meku lutku, kratku motku, i još neke stvari koje su nepoznate u Jip Manovom sistemu.  Onda sam jednog dana , posredstvom prijatelja koji je majstor Belog Ždrala upoznao sadašnjeg učitelja. Taj čovek mi je bez ijednog dinara otvorio sva vrata Wing Chun znanja.Sve što me je interesovalo bilo je tu. Konačno sam našao sve odgovore i kompletan sistem. Konačno je sve što sam hteo da znam bilo spakovano na jednom mestu. Sve one priče o Wing Chunu kao konceptualnoj veštini koja se bazira na odredjenim principima efikasnosti su dobile pravi smisao. Stil u kome se zaista razvijaju borilački atributi , gde nema ’’tehnika’’ a drilovi su jednostavni i funkcionalni. Stil gde se radi na razvoju snage , brzine i refleksa . Stil gde ne postoje ’’sekcije’’ i ’’primene formi’’. Stil gde se sve radi kroz pravilnu strukturu koja se razvija kroz forme u različite koncepte borenja a svaki pokret je objašnjen i izveden kroz principe biomehaničke efikasnosti koju kinezi nazivaju Nei Gong(unutrašnji trening). Stil gde je Qi gong deo svih fomi. Stil gde se nivo veštine meri time šta možeš da uradiš a ne koliko si koreografija (tehnika, primena , drilova) memorisao. Stil gde se uči razumevanje veštine na fundamentalnom nivou i gde nema fiksnih drilova već se za svakog učenka pravi poseban program koji razvija njegove psihofizičke predispozicije u najboljem mogućem smeru. Stil gde nema preterivaja i bajki o nekim majstorima iz prošlosti sa hiljadama borbi koji nikada nisu izgubili.

Dalje istraživanje mi je pokazalo kakvo sam zapravo blago od stila našao. Dok većina stilova priča bajke i legende kako bi dokazala nekakvu originalnost , Wing Chun Zmije i Ždrala ne dokazuje ništa. Sa druge strane stil je uvršten na listu kulturno-istorijskog nasledja Hong Konga i kao takav je pod zaštitom ministarstva kulture. Fošanski Wushu muzej je na osnovu svojih istraživanja potvrdio istoriju stila do 1890. godine koja je dobro dokumentovana a trenutno se rade dalja istraživanja koja će baciti više svetla na istoriju stila pre 1890. Stil je zaista jedan od najstarijih ako ne i najstariji koji je ostao u izvornom obliku.

Učitelj je sasvim običan, skroman  porodični čovek koji ne voli titule i javno eksponiranje. Nikada nije učestvovao u ’’tajnim, nelegalnim borbama bez pravila’’ za koje nema dokaza da su ikada postojale ali su većina ’’grandmastera’’ koji nemaju nikakvih dokaza za svoje borilačke sposobnosti u tim borbama učestvovali i naravno nikada nisu izgubili. Takodje nikada nije učestvovao u uličnim tučama i nikada se nije družio sa kriminlcima i siledžijama. Sa druge strane je bio šampion Hong Konga u Djudou , dugo godina se aktivno takmičio u Djudou , neko vreme u Kick Boksu i kvalifikovani je Djudo sudija. Dakle jedan takičarski staž koji je lako proverljiv jer postoje snimci i zapisnici sa zvaničnih takmičenja. Završio je postdiplomske studije u Londonu. Izuzetno dobro poznaje i poštuje kulturu i običaje svoga naroda a sa druge strane je moderan i otvorenog uma što izuzetno doprinosi njegovoj sposobnosti da veštinu prenese do najsitnijih detalja. Obzirom da delimo iste bazične moralne i etičke vrednosti lako smo uspostavili kontakt i još lakše uspostavili prenošenje znanja, prosto , postoji jedno duboko razumevanje izmedju ljudi koji slično misle i imaju slične poglede ne samo na veštinu već na svet i život uopšte.

Različiti ljudi imaju različite kriterujeme pri izboru veštine, kluba i trenera. Ovde sam izneo lično iskustvo i kojim kriturijumima sam se vodio pri izboru veštine i učitelja . Mnogi zaljubljenici u Kung Fu nemaju jasne ciljeve niti jasne smernice u izboru veštine i učitelja što se na duge staze može pokazati kao jako loše i na kraju dovesti do odustajanja od treninga. Potrebno je postaviti jasne ciljeve šta se želi od veštine i naravno postaviti jasne odrednice u smislu kvaliteta i sadržaja iste kao i jasne etičke i moralne standarde koje učitelji moraju da ispne. Kada se jasno definišu želje i ciljevi i kad se ima jasna slika šta se očekuje od škole i trenera onda je mnogo lakše naći ono što se traži i mnogo se lakše ostvaruju ciljevi.  Moj put nije bio lak i trajao je dugo, iskreno se nadam da će moje iskustvo pomoći mladim vežbačima da postave makar nekakve okvire i istima se vode u svom budućem vežbanju.