Wing Chun 'koliko znamo osnove

Wing Chun se u Srbiji trenira već nekoliko decenija i pomislio bi neko da posle toliko vremena makar nekoliko ljudi poznaje i predaje veštinu na nekom višem nivou . Na žalost to nije slučaj . Ne želim da budem neko ko samo kritikuje ali drugog izbora nemam. Wing Chun je u svojoj osnovi jako jednostavna veština , ukoliko se te osnove znaju , ako se ne znaju onda postaje komplikovana , teška, naporna i totalno neefikasna. Bazični princip , odnosno temelj na kome se gradi sve ostalo jeste telesna struktura. Ovo je bila česta tema mojih tekstova u prošlosti . Tužno je što sa Wing Chunom u Srbiju nisu došle i pravilne osnove veštine , već samo ime , u principu ljudi su dobili samo pakovanje , lepu šarenu kutiju koja je mnogo reklamirana ali je na žalost prazna , niti je bilo , niti danas ima kolača u toj kutiji . Bez razumevanja strukture i pravilog vežbanja iste Wing Chun prestae da bude Wing Chun , postaje nekakva gimnastika , skup drilova ili šta već ...kao kad se skinu točkovi sa automobila i onda se sedne da se vozi. Niko pre mene nije ni pominjao Wing Chun strukturu , niti je ko čuo za to . Kada su konačno čuli , uz mnogo negativnosti usmerenih prema meni (valjda iz zahvalnosti što sam konačno pokazao šta u stvari wing chun treba da bude) , ljudi koji su podučavali druge su počeli da govore o tome jer informacija je izašla na svetlost dana i više se nije mogla sakriti. Na žalost , došavši do saznanja da Wing Chun ipak ima nešto više i dublje od onoga što su do tada znali i radili , oni nisu ni pokušali da negde odu i nauče pravilno da rade veštinu , već su na osnovu svog iskustva i sposobnosti dedukcije pokušali da strukturu definišu sami , dok je dobar broj ljudi nastavio da jednostavno ignoriše noa saznanja i nastavio da radi po starom . Tokom vremena sam video i čuo svakakve defnicije strukture i načine vežbanja i ni jedna nije bila ni blizu pravoj definiciji iste , samo su još dublje zakopali veštinu i krenuli u totalno pogrešnom smeru. Naravno , jasno je da ljudi koji su se predstavljali kao majstori i učitelji godinama i decenijama neće sebi dozvoliti da priznaju da ne znaju ni najosnovnije stvari iz stila kojim se bave i naravno da će napasti svakoga ko im drma ugled i zvanje , bez obzira što to niti je usmereno protiv njih i što na kraju istina ne može da se sakrije ma koliko to neko pokušavao . Meni nije bio problem da u momentu spoznaje odbacim sve ono što sam radio do tada i krenem iz početka i to se i te kako isplatilo (mada sam imao i sreće da naletim na izuzetne učitlje) . No vratimo se strukturi , kao što rekoh , do danas nisam video nikoga da uopšte ima ideju šta Wing Chun struktura jeste i to se jasno vidi posle dve sekunde gldanja kako se radi či sao , forme itd ( za onoga ko zna šta treba da gleda). No , da skratim priču , svako ima pravo da radi i veruje u šta želi i kome želi . Ko je srećan sa time što ima sada , od mene može da dobije samo podršku . Ja više neću pisati na ovu temu , makr ne do momenta dok neko ne krene da radi pravilno , tada ću glasni i jasno reći ,po imenu u prezimenu da se konačno radi pravi Wing Chun u Srbiji.

Kompletni Wing Chun

Ovo sto ću napisati će ponovo biti shvaćeno kao napad na neke ljude ali to zaista nije moj cilj , jer ovo što sledi jesu proste činjenice sakupljene na osnovu godina iskustva i rada i upoznavanja sa raličitim Wing Chun stilovima na dalekom istoku . Istina je na žalost , da pravi Wing Chun nikada nije došao u Srbiju. Zapravo to je pogrešan termin, svaki Wing Chun je ''pravi'' , precizan termin bi bio , ''kompletan'' . U Srbiji kao i u većem delu sveta najpopularniji je Jip Manov stil dok su druge linije i stilovi potpuno nepoznati . Jip Man je imao sreću da je Brus Li bio njegov učenik ,zapravo bio isteran iz njegove škole zato što nije bio čist etnički kinez . Bez obzira što je Brus u potpunosti odbacio Jim Manov sistem i kreirao svoj , pod uticajem popularne kulture i ''kung fu ludila'' sa kraja 1970tih Jip Manov stil je postao jako popularan i dug se verovalo , a i danas mnogi veruju , da je to jedini Wing Chun sistem koji postoji . Krajem 1970tih Jip Manovi učenici su se razmileli po svetu šireći taj stil za ogroman novac , dok su drugi stilovi ostali potpuno nepoznati .
Postoji nekoliko vrlo interesantnih detalja u vezi Jip Manovog stila . Prvo svi njegovi učenici rade potpuno različito ,imaju različite kurikulume , različite forme , različite teorije i principe . Ovo se pravda time da je Jip Man svakoga učio različito u skladu sa njegovim predispozicijama ali ovo je jednostavno nije tačno. Jip Man nije imao privatne učenike, kako se popularno kaže ''iza zatvorenih vrata'' . Jeste držao privatne časove , ali nije imao učenike sa posebnim privilegijama.
Druga stvar je da Jip Man nije bio ni poznat ni popularan pre Brus Lijeve smrti , bio je samo jedan od mnogih kung fu učitelja u Hong Kongu . Takodje je interesantna činjenica da je za 20 i nešto godina karijere imao oko 200 učenika sve ukupno , što i nije neka zadivljujuća cifra . Takodje je činjenica da većina njegovih učenika nije provela mnogo vremena sa Jip Manom. Najviše vremena je proveo Ho Kam Ming , oko 5 godina i za to platio po sopstvenom prizanju oko 30 000 evra po današnjem kursu. Drugi su proveli mnogo manje , mnogi svega nekoliko meseci a opet, gle čuda , svi su nakon Jip Manove smrti postali grandmasteri . Otuda toliko šarenilo u stilovima i sadražaju istih . Svega jedan ili dva čoveka su zaista proveli dovoljno vremena sa Jip Manom da nauče njegov stil i to su Ho Kam Ming , Ču Song Tin i Leung Šeung . Ostali su ''krpili'' sisteme kako su znali i umeli , izmišljajući stvari uz put ili učeći osnove drugih wing chun sistema .
Jip Man nije verovao niti je koga učio niti je verovatno znao Ći Kung , to jednostavno nije deo njegovog sistema . Takodje Jip Manov sistem je potpuno spoljašnji, tvrd i većina njegovih učenika nema nikakv koncept Wing Chun telesne strukture ni kako se ona koristi . Jedini učenik koji se posvetio izučavanju ''unutrašnjeg'' aspekta stila je pokojni Ču Song Tin ali je na prvi pogled očigledno da je on ubacio stvari iz Tai Čija i Ba Gua sistema kako bi učinio svoj sistem ''unutrašnjim''. Ono malo učenika koji poznaju knocept telesne struktre ga koriste samo u prvoj formi , dok u ostalim formama , či sao vežbanju i sparingu taj koncept uopšte ne koriste. Zato danas vidjamo priparnike Jip Manovog sustema kako , oprostite na izrazu ''trte guzicu'' i guraju dok rade či sao kao da guraju ručna kolica , potpuno idu na snagu mišića i na masu , gubeći ravnotežu . Takodje bez Wing Chun strukture i relaksacije je nemoguće imati pravilnu generaciju sile pa se udarci genrišu kao u boksu , rotacijom kukova što je upopunoj suprotosti sa konceptom strukture koja se na ovaj način gubi te se gubi stabilnost , ravnoteža i snaga . Jip Manov sistem je potuno mehanički , ne zahteva nikakvo razmevanje , samo memorisanje  .
Postoji još jeddna stvar , veoma važna, Jip Manov sistem nema sve elemente koje imaju drugi sistemi , pa tako Jip Manovom sistemu nedostaju san sik , forma prstenova od ratana , bambusova ,''meka '' lutka nekoliko Či sao platformi (Jip Manov sistem ima samo jednu , najprostiju Či sao platformu koja je na nivou prve forme ) i još mnoge druge stvari .
Zašto Jip Man nije preneo sve ove stvari kje nedostaju na svoje učenike ostaje tajna , možda ih nije znao ili ih je zaboravio u periodu aktivong konzumiranja opijuma nikada nećemo znati. U svakom slučaju
Ono što je zaista dobro u Jip Manovom stilu je indoktrinaija. ''Grandmasteri'' Jip Manovog stila su izmislili ogroman broj priča u kojima veličaju veštinu i sposobnosti svog učitelja a zapravo preko njega veličaju sebe . Naravno , oni se uglavnom izmedju sebe ne podnose i gložu se kao besni psi , svaki od njih jedini originalni naslednik Jip Mana a ostali su neznalice i prevaranti . Naravno , uz put napadaju i druge sisteme mada ih uopšte ne razumeju . To je zapravo pravo nasledje Jip Mana , ta politika , plitkoumnost , nevaspitanje i zlo koje izbija iz gotovo svih njegovih naslednika u svim generacijama .
U Srbiju su došla dva sistema , Leung Tingov i ''original'' Vilijama Čeunga . I dok je Ting proveo 6 meseci vežbajući sa Jip Manom , Čeung , koji je prvo tvrdio da je živeo sa Jip Manom 2 godine , pa tri , pa četiri a danas tvrdi pet , po svedočenju ostalih učenika ne samo da nije živeo sa Jip Manom nego je u period od godinu-dve jako neredovno dolazio na treninge i nije zaista pokupio ništa od sistema. Ta dva stila nemaju nikakav koncept telesne strukture ( Tingov ima ali to nije pokazivao u EWTO ) a Čeungov nema uopšte ,niti imaju koncept generisanja sile , ali zato imaju ogroman broj drilova , sekicja i ''tehnika'' koji drže vežbača na istom nivou godinama .
Wing Chun , makar onaj kompletni , pravi je sistem koji se zsniva na strukturi i unutrašnjem treningu sa kompletnim Ći gong sistemom unutar treninga . Jip Manov sistem je potpuno tehnički , mehanički n postoje nikakvi nivoi u razumevanju i treniranju dok sa druge strane , nekoliko drugh linija stila su upravo suprotni , nemaju mnogo tehničkog sadržaja , drilova , nema'' tehnika '' ali zato ima ogroman detalja koji su potpuno nepoznati Jip Manovom u Jip Manovom sistemu , postoji potreba za punim razumevanjem onoga što se radi jer samo mehaničko ponavljanje neće dati nikakvih rezulata niti se može napredovati . U jip Mnaovom sistemu napredak se meri estetikom , koliko je izvedeno atraktivno i koliko više liči na borbu iz kung fu filma , u drugim stilovima napredak se zasniva ne nekim drugim kriterijumima , recimo testovima strukture , testovima generisanja sile , Ći gong testovima ...
Zašto ovo pišem? Pišem iz razloga što želim da ljudi u mojoj zemlji znaju da postoji i nešto drugo , nešto dublje i kvalitetnije , originalnije , da postoje stilovi koji zaista baštine sadržaj originalne veštine koja je nastala pre 170 godina, sa kopletnim kurikulumom . Da postoje stilovi koji se zsnivaju na drugačijim vrednostima i istini a ne na politici i lažnim istorijama . Takodje , ovo pišem imajući nadu da će i u moju zemlju konačno jednom stići pravi Wing Chun

Ulica i kung fu

Ulica,  ulična tuča , realna ulčina situacija , ''ako ne radi ulici gubiš vreme ''itd , lako je videti da je srpski kung fu a i borilačke veštine uopšte,opesdnut ulicom .Pre nego se pozabavimo uzrokom ovog fenomena recimo nekoliko reči o tome koliko je ulica zaista opasna, kolika opasnost zaista preti .
Na listi uzroka smrti , smrt kao posledica nasilja je na dnu liste , na 100 000ljudi , 14 ljudi će izgubiti život usled nasilja . Opet to ne znači da je u pitanju''ulični'' napad jer statističke podatke za to nisam uspeo da nađem, stopa jetoliko niska da nije na listi.
Verovatnovćada postanete žrtva nasumičnog nasilja je 15 na 1000 . Naravno brojke variraju u zavisnosti od toga gde živite i kakve su vam navike . Oni koji žive u opasnim delovima grada će znatno češće biti žrtva nasilja od onih koji žive u sigurnim delovima grada , gde su zločini izuzetno retki .Ovo su podaci za S.A.D. Naravno, treba reći da nasilje u najmanjem procentu otpada na nasumično , ''ulično''nasilje, preko 70% svog nasilja se odvija u porodici i od strane poznatih osoba .Na vrhu liste uzroka smrti su oboljenja srca, rak , oboljenja mozga(zapravo šlogovi,kako se to narodski kaže) , pa onda različite vrste nesreća od kojih susaobraćajne pri vrhu liste pa onda različita trovanja , sistemske bolesti i sl.
Statistike takođe pokazuju da u sprečavanju kriminalnog nasilja najbolje rezultate daje prevencija . Dakle , vaše navike i ponašanje su ključ za izbegavanje nasilja a ne borilčka veština ili posedovanje oružija (za šta se iskreno zalažem ,kao i zapromenu zakona o samoodbrani koji bi konačno dao ljudima pravo da se zaista odbrane).
Na kraju , zanemarimo statistiku , možete sami da doneste svoj zaključak. Koliko ljudi znate da je umrlo od bolesti ili saobraćajnih nesreća a koliko ih znate daje ubijeno na ''ulici''. Na ulici se ubijaju uglavnom oni kojima je ulica zanimanje , kriminalci . Naravno da uvek postoji opasnost da budete napadnuti ali ta opasnost je znatno manja u podne na prometnom mestu nego u 2 po ponoći na mestu na kojem se okupljaju siledžije i kriminalci , ako se nađete na takvom mestu onda možete očekivati napad , ma mestu na koje dolaze normani ljudi željni zabave mogućnost je daleko , daleko manja. Pitajte sebe jeste li vam mesto tamogde se okuplja talog društva?
Na kraju , ako ste toliko zabrinuti za svoju sigurnost pitajte sebe  pijete li alkohol, pušite li, jedete li zdravo , vodite li računa zaista o svom zdravlju , vozite li oprezno , radite li na eliminaciji stresa jer je verovatnije da budete povređeni od bolesti nego od ulice ?
Budala uvek ima ali je veća verovatnoća da se potučete sa nekim koga već poznajete na neki način nego sa potpunim neznancem. Potpuno nasumično nasilje je retko . I kad već izlazite iz kuće i sedate za volan ne plašeći se saobraćane nesreće koje su negde na 4 ili 5 mestu uzroka smrti  , opsesivan strah od ulice ima još manje  smisla , moguć je ali se treba više plašti automobila i stresa nego ulice.
 Zapitajte se potom šta vas uče na toj''samoodbrani'' , uče li vas kako da prepoznate i izbegnete razne budale ili vas uče kako se tučete ? Uče li vas da ako budala hoće da vas opljačka da je bolje dati mu novčanik nego se sa  tući jer ta budala će najvervatnijei imati nož ili neko drugo oružije a vi razmislite vredi li par stotina ili hiljda dinara vašeg života ? Uče li vas da budalu koja traži kavgu ignorišete ili mu prosto kažete da je u pravu i oduzmete mu razlog da vas napadne. Budala koja traži kavgu je baš to, budaletina na kvadrat a vama ne treba da imate posla sa takvima. I ne, niste manje hrabri ili manje muško ako budali date ono što želi .Budala u svom primitvnm mozgu stvari meri merom nasilja jer je jednostavno poremećen i ne zna drugačije. Dajte mu priznanje da je jači i on će otići svojim putem jer tuča sa takvom budalom je jalov posao . Budala ne misli o posledicama, jer da misli ne bi bio to što jeste . Svakako vam ne treba vucaranje po sudovima, ili ako budalu ozbiljnije povredite čak i zatvor jer imate posao,porodicu koju izdržavate ili idete u školu ...šta mislite kako će vas dočekatina poslu kad se vratite iz zatvora , ako uopšte imate posao a verovatno nećete,jer niko ne voli robijaša u firmi .Tek bi nalaženje novog posla bilo problem , a porodica mora da jede , dete da ide u školu. Ili izgubite godinu na studijama,izgubite pravo na finansiranje iz budžeta pa userete sopstveni život i budućnost jer ste dozvolili sebi da bas neka budala uvuče u svoju igru, i celoga života vučete u biografiji činjenicu da ste bili osuđivani i sebe uskratili za mnoge stvari . Ovu igru ne možete dobiti pa sve da ste 10 puta jači , jer i ako budalu prebijete on će i dalje ostati budala a vi imate velike šanse da svoj život userete .Dakle ako vas tamo uče kako da svoj život userete umesto da se od opasnosnosti sklointe, da je izbegnete i prođete sa što manje posledica, ako vas uče da se ponašate kao ulični siledžija a ne onako kako je to prirodno sa vaš sklop ličnosti , zapitajte se kakav je to trener i šta vi tu tražite .
To što vežbate , kako znate koliko je efikasno? Kung fu klubovi su poznati po tome što ne idu na takmičenja ili organizuju takmičenja sami sa sobom , gde su pravila nebulozna a konkurencija nikakva . Otiđite do nekog boks ili kik boks kluba pa odradite borbu sa nekim ko treninra onoliko dugo koliko i vi trenrate. Vrlo brzo će doći odgovor na to koliko je vaše vežbanje produktivno .
Odakle ta opsednutost ulicom ? Dva su razloga , prvi , stvaranjem nerealnog i preuvilačnog straha vezuju vas za klub i izvalče novac od vas . Igrajući na kartu nesigurnosti i straha , stalno podgrevajući iste , umesto da ih smire i pomognu njihovom prevazilaženju , šišaju vas kao ovce . Drugi razlog se može lako nać iako se pogleda obrazovni profil i sklop ličnosti trenera . To su uglavnom ljudi niskog obrazovanja , često sa margine društva, sumnjive prošlosti , bez stalnog zanimanja i ikakvih kvalifikacija .Treba li da nastavim? Nekada su to nezre leličnosti koje svoje idole nalaze u kriminlacima i ''opasnim'' likovima a sami nisu sposobni da se u taj svet uključe pa onda žive neku svou uličnu fantaziju u svom klubu .
I na kraju , šta je vama bitno ? Koji su vam životni prioriteti­­ ? Smatrate li važnim da budete dobri u svom poslu , da nađete dobro plaćen posao , da živite normalno , da radite na sebi , da budete dobar i koristan član društva,da sebi i svojoj porodici priuštite sve neophodne stvari i nešto preko toga ,da se razvijate profesinalno i privatno ?Ili vam je važno da budete uličar koji je spreman u svakom momentu da se potuče? Ako je ovo drugo džabe ste čitali sve ovo i izgubili ste vreme od ''uličnog'' treninga ...

Heroji

Većina ljudi u savremenom svetu ne strahuje od čudovišta  koja vrebaju sa nepoznatih ostrva , ali njihova potreba za neustrašivim junacima nikada nije izbledela. Ovih dana, neki od naših šampiona su vojnici koji su pokayalii hrabrost u ratu, astronauti koji su rizikovali svoje živote da istraži svemir, ljudi koji čine medicinske otkrića koja spašavaju živote , oni koji posvete svoju karijeru  pomaganju siromašnima i nesrećnima, ili se posvete radu  na ispravljanju socijalne nepravde, pa čak i sportisti, posebno borci .Pitanje je  zašto su nam potrebni heroji? Postoji nekoliko razloga za to.

- Karl Jung  je postavio teoriju  da se svaki  čovek radja  sa sadržajem  kolektivnog nesvesnog. Ovo sadrži niz zajedničkih uspomena i ideja, koje svi možemo identifikovati , bez obzira na kulturu u kojoj  smo rođeni  ili vremenski period u kojem živimo. Mi ne možemo  da komuniciramo putem kolektivnog nesvesnog, ali mi prepoznajemo neke od tih ideja I to nam je urođeno, uključujući i arhetipove. Na primer, mnoge kulture  gaje slične mitove nezavisno jedne od drugih , koje karakterišu slične likove i teme. Dva takva arhetipa, prema Jungu su heroji i demoni.

- Heroji kao arhetipovi , ne samo Jungovi ,već uopšte , nas uče  o ispravnom i pogrešnom. Oni postaljaju ispravan moralni i etički temelj društva i oni su zaštitnici istog. Većina bajki i dečjih priča služi ovoj svrsi, pokazuje deci  vrste ponašanja koje su potrebne za uspeh u životu,  društvu, i da prevaziđu nedaće.Detinjstvo je period kada najviše trebamo odrasle uzore sa uzornim ponašanjem. Ali I odrasli trebju heroje. Junaci nam otkrivaju one vrste kvaliteta koje moramo da posedujemo kako uspešno funkcionisali u društvu.- Heroj daje nadu kada smo u nevolji i oni su tu da štite ljude kada su u opasnosti.Heroji nam takodje  otkrivaju   kvalitete koji nam nedostaju, ljudi često biraju heroja koji ima upravo one atribute koji njima nedostaju.

 Ovi razlozi su usko povezana sa ljudskim potrebama za opstanak, rast, obrazovanje, sigurnost, bezbednost, sreću, zdravlja, nadu, mudrost i pravdu. U osnovi "Imamo potrebu za herojima  jer oni definišu granice naših težnji", piše Skot LaBarge  sa univerziteta Santa Clara. Glavni junak je oličenje vrline i atributa koje  gaji određeno društvo u određenom trenutku i on predstavlja model za ljude prema kome treba da ponašaju I na koga treba da se ugledaju. Odakle zapravo heroji dolaze? Iako postoje mnogi pravi heroji u svakodnevnom životu, koji rizikuju svoje živote i žrtvuju mnogo da pomognu drugima , oni obično prolaze nezapaženo ili, danasu svetu brzih komunikacija I večitom potragom za novim senzacijama , postaju zanimljiva priča za večernje vesti i ubrzo bivaju zaboravljeni. Junaci  zapravo dolaze iz dva izvora, bilo da su čisti proizvod mašte ili su istinske ličnosti , ljudi koji su vremenom trasformisani u heroje. Mitski heroji koji su obično plod mašte i oni su tipične figure koji su ,kao što je rečeno ranije , otelotvorenje najznačajnijih osobina i svojstava  koje se gaje u  određenom društvu i obično, pored svega ostalog imaju nadljudske sposobnosti, kao što su izuzetna snage kao Samson iz Starog zaveta ili izuzetna mudrost i inteligencija, kao Odisej.

Naravno, nisu svi junaci su imaginarne figure, većina njih su bili pravi ljudi koji su živeli, radili i ponekad, u retkim slučajevima, I učinili neko herojsko delo ( uglavnom ne). Jedna druga stvar je važna da se primeti, dok su mitski junaci iz prošlosti  univerzalni, u svakom aspektu ljudskog životai rada  imamo različite heroje, u nauci, sportu, muzici, umetnosti itd, a junak iz, na primer nauke, može da bude potpuno nepoznat ili potpuno nevažam za ljude koji nisu zainteresovani za nauku, ovi heroji nisu univerzalni i mogu čak biti antiheroji   različitim grupama ljudi.

Borilačke veštine se ne razlikuju od drugih ljudskih aktivnosti, ili preciznije,  obožavanje heroja je u samom jezgru tradicionalnih borilačkih veština, svaki stil  ima svog junaka čije se obožavanje i Idoliziranje  očekuje ipodrazumeva . Mnogo stilova u potpunosti zasnivaju svoju filozofiju i nasleđe na herojima . Ratnici prošlosti sa nadljudskim sposobnostima i najvišim moralnim i etičkim standardima vodili su  borbu za pravdu i  zaštitu potlačenih. Oni su bili takvih kvaliteta  da se mogu opisati samo kao sveci.

To nije ništa novo na istoku, obožavanje predaka  je važan deo kineske, japanske i korejska kulture. Stavljanje predaka na pijedestal morala I superiorne  borilačke tehnike  ima svoje obrazovne svrhe i kao što je već rečeno ispunjava  neke od osnovnih psiholoških potreba pojedinca  i socijalne potrebe grupe.

Imajući uzor kojem se divimo zbog njegovih dostignuća i koji je postavljen kao cilj nije ništa loše, to je zapravo sasvim pozitivna stvar. Problemi počinju kada  obožavanje  postane tako jako i heroj takav idol da to prerasta u neku vrstu pseudo religije.

Mnogi borilački stilova uspostavljaju vezu sa legendarnim junacima iz prošlosti, lako je verovati da je  neki pustinjak koji je živeo u pećini na nekoj  vukojebini  , veđbao  20 sati dnevno i na kraju izmislio "najbolji" borbeni stil. Ipak ,većina stilova ima svoje heroje u  ličnostima koje su živele samo jednu generaciju ili dve pre nas . U nedostatku pravih dostignuća mnoge price su izmislšljene da se  ojača  slika heroja koja se predstavlja učenicima . Iako ove priče nisu toliko preterane kao u slučaju mitskih junaka, ipak je u njih teško poverovati i obično nema trunke dokaza da ih podrže, često ove priče predstavljaju uvredu za inteligneciju i neverovatno je koliko se  te priče  uzimaju zdravo za gotovo i veruje im se  bez ikakve sumnje. Kao  priče o slavnom karate majstoru koji je  vežbao  u Kini. Da se ostave po strani sve druge nelogičnosti,  jedna stvar je  posebno zanimljiva, kaže se da je ovaj majstor vežbo samo forme, ništa drugo, i naučio tri forme za 10 godina, Ovakva praksa je razvila takvu brzinu i spretnost da je bio posta  borac bez premca a njegova čula su tako pojačana da je jednom prilikom osetio napad sa leđa u sred noći i on je porazio napadača naoružanog kopljem. Iako nam zdrav razum govori da bez sparinga i stvarnd borbe  neko ne može da postane dobar borac, sledbenici tog karate stila u potpunosti veruju u ovu priču. Drugi primer je Ving Čun majstor koji je  slomio revolver snagom  svojih prstiju. Pored činjenice da su revolveri napravljeni  da ispaljuju metke i mogu da izdrže mnogo veće pritiske od onih koje je  ljudsko telo  u stanju da proizvede bez obzira koliko je  jaka neka osoba može, ljudi i dalje veruju u to bez rezerve.

Nisu svi junaci likovi i iz prošlosti, neki od njih su moderne ličnosti, više ili manje poznate u borilačkim krugovima. Jedan od njih je tvrdio da poseduje  originalni Ving Čun stil superiorniji u odnosu na sve ostale, da se  borio sa  12 ljudi naoružanih noževima i imao brojne druge borbe i nikada nije izgubio, ali jednom suočen sa početnikom  iz drugog  stila je jednostavno izgubio.

Dakle, šta je razlog da se izmisli neki heroji. Razlog je jednostavan - novac .Imajući uporište  u istočnoj tradiciji i poznatu činjenicu da ljudi slušaju autoritete, ne zbog  validnost onoga što govore, već prosto zaz što su autoriteti to , autoriteti, borilački trgovaci, jer ne mogu da ih nazovem drugačije, izmislili su heroje koji će ljudi da obožavaju i oni će profitirati od tog obožavanja. Prevara, da, prevara, je veoma duboka. Osoba će izmisliti borilačku biografiju, mnoge priče o snazi karaktera, dubokim moralnim kvalitetima  i savršene etike . Mnogo  stvari će biti i rečeno o filozofiji, snazi, ličninim kvalitetima ,itd. I ništa  od toga se ne može dokazati, niti ima bilo kakve osnove u realnosti. To je sve šou,  marketing sa samo jednim ciljem, da prikupi što je više  sledbenika moguće i da na najbolji način ostvari prodaju što je više  moguće. Jednom uhvaćena u ovu mrežu obožavanje heroja  osoba će posećivati seminare, kupovti DVD-je, opremu, odeću, čak raditi besplatno za vodeću figuru, ili heroja samog, uložiti puno vremena, novca i energije da nauči ... šta?

U suštini oni slušaju sjajne priče koje pričaju instruktori i nauče mnogo (previše) različitih pokreta(tehnika), novu kontru na svaku kontru koju nauče, milion kombinacija da se odbrani od istog napadu, I tako iz dana u dan. Ovakve stvari mogu da jako utiču na vežbača I da  uliju strahopoštovanje; gde učenik počinje da veruje da je njegov učitelj  najveći I najbolji  borac ikada, bez obzira što nikada nije ni imao priliku da vidi svoga trenera u borbi i nema dokaz za svoje verovanje.

 Osim toga, sa poznavanjem psihologije učenika I  kako ljudi uče, učenje drugom pokretu svaki dan je jednostavan I unosan posao za trenera I deo je the sektaške prevare. To je prevara,I mora se nazvati pravim imenom  jer ljudi zapravo ništa ne nauče, ali imaju osećaj zapravo uče mnogo više nego što su ikada nadali I naravno novac nastavlja  teče prema treneru. Obožavanje je jako loše stanje uma za  borca. Problem  većine borilačkih veština  je taj što treneri koriste obožavanje  kao sredstvo prodaje i tako lako je pasti u tu prevaru, posebno zato što imamo I genetske I socijalne predispozicije da uvažavammo autoritete I obožavamo heroje.

Kao što možemo videti, postoje istinski heroji i oni lažni, još više, isti junak može biti istinit, inspirativni uzor i takođe deo prevare koja zavisi od mnogih faktora.

Ne postoji nikakav zaključak u vezi ove pojave, samo lično mišljenje autora, a to je da odrasle, zrele osobe ne trebaju heroje. 

Kratka istorija Vibrirajućeg Ždrala

Pričao Vibrirajućem Ždralu kao i sve priče o kreiranju kung fu stilova počinje legendom. Godine 1644 Kina biva na prevaru osvojena od strane mongolskog Manču plemena. Svi pokušaji pobune su krvavo ugušeni od strane osvajača. Jedan od centara pobune je bio i manastir Južni Šaolin koji je razoren do temelja uz pomoć engleske artiljrije i pomoći izdajnika iz samog manastira . Gotovo svi monasi i vođe pokreta otpora su pobijeni. Svega nekoliko monaha i vođa pobuneje preživelo , među kojima i Ng Mui , koja kako bi zavarala trag progoniocima menja veru i od budiste postaje taoista te se sklanja u jedan taoiistički manastir. Jedan od učenika južnog Šaolina, Fang Zeng, nije bio manastiru u vreme napada.Čuvši šta se dogodilo pohitao je u pomoć svojim saborcima , predhodno sklonivši svoju ćerku Fang Ći Niang u manastir Belog lotosa ostavljajući je na brigu monasima .

Fang Ći Niang

 Nakon nekog vremena Ći Niang je dobila vest da joj je otac ubijen odstrane razbojnika u borbi za kotrolu sela Jong Čun okruga u Fuđian provinciji.Devojka se zaklela na osvetu i svo svoje vreme posvetila vežbanju borilačkih veština . U početku je devojka bila frustrirana svojim nedostakom fizičke snage ali nije odustajala od treninga. Posmatrajući devojčinu upornost , jedna od starijih monahinja ju je upoznala sa potpuno novim konceptom borenja i unutrašnjim principom treninga . Ubrzo je Ći Niang majstorirala pokazane tehnike te kombinujući naučeno sa veštinom naučenom od oca kreirala prvi stil belog Ždrala. Jednog dana u manastir je na konak došao praktikant Tigrovog stila , Zeng Li, sa svojim učiteljem. Posmatrajući devojčin trening Zeng Li ju je zamolio na prijateljski sparing koji se ubrzo pretvorio u ozbiljnu borbu , jako frustrirajuč po Zeng Lija koji nije bio u stanju da devojku dodirne svojim napadima.Shvatajući superiornost novog stila borenja Zeng Li je zamolio Ći Niang da ga primi za učenika. Kada je savladao stil Zehg Li i Fang Ći Niang su otišlu ucenar Jong Čun okruga u selo sa istim imenom i oterali bandite uz put osvetivši oca Fang Ći Niang. Nakon ovoga Ći Niang se vratila u manastir posvetivši se veri a Zeng Li je ostao u Jong Čun selu podučavajući novi stil borenja koji je dobio ime po mestu podučavanja – Jong Čun(Ving Čun) Beli Ždral . Zeng Li je imaoukupno 28 učenika koji su raširili stil belog ždrala po Kini a čiji su naslednici kasnije osnovali različite stilove iste veštine. Jedan od tih 28 učenika je bio i Zeng Long (郑龙) koji je umro 1755. godineu dubokoj starosti prenevši veštinu svojim naslednicima koji su podučavali u hramuTian Zu . 

Fang Ši Pei

Učitelj Li koji je bio treća generacija direktnih nasledika Zeng Longakoji je podučavao u hramu , primio je oko 1840 za učenika Fang Ši Peija (方世培).Fang Ši Pe je u hramu proveo deset godina sa svojim učiteljem uz čiju pomoć je je kreirao novi stil Belog Ždrala inspirisan posmatranjem prirodnih fenomena koji se ispoljavaju kroz vibraciju. Fang Ši Pei je imao nekoliko učenika a jedan odnajboljh ,Fang Šao Ki  je početkom 20 veka došaona Tajvan donosći ovaj redak stil Belog Ždrala . Fang Šao Ki je imao desetak učenika medju kojima je i Čuo Ćing koji dalje prenosi veštinu Zao Ji Di-ju , učetilju koji je imao svega četiri učenika u svojoj dugoj karijeri baveljnja Belim Ždralom . 

Zao Ji Di sa svojim naslednicima 

Drugi po redu učenik je Hong Guo Rong , moj učitelj koji takodje radi sa malom grupom ljudi ( ima svega 5 učenika medju kojima je , sa ponosom ističem i moja malenkonst )

Hong Guo Rong sa svojim naslednicima 

Duh Budoa

Budo , široko poznati termin u borilačkim veštinama koji označava srž japanskih borilačkih veština, moral , kulturu i duhovnost istih. Ono sto ću napisati će svakako izazvati mnogo negativnih reakcija ali gledajući budo iz perspektive istorije kao nauke i iz perspektive Kineskog i drugih Azijskih naroda ova reč dobija svoj pravi smisao .Istina pre svega . Termin "budo" je novijeg datuma i delo je jednog čoveka . Predstavnik Japanske policije Hiromichi Nishikubo je 1914 .godine objavio seriju članaka gde raspravlja o pravilnom opštem nazivu japanskih borilačkih veština i tvrdi da je termin budo ( borilački put ili način ) mnogo precizniji i bolji od zastarelog bujutsu ( borilačka tehnika) . Termin budo , smatrao je Hiromichi, je mnogo prikladniji da se koristi u školskim ustanovama kako bi se mladim generacijama lakše usadila svest o potrebi žrtvovanja za cara i državu , ideje časti ( japanska ideja časti) i slično  . Hiromichi 1919 postaje upravnik največeg borilačkog koledža u japanu (Bujutsu Senmon Gakko) i odmah mu menja ime u Budo Senmon Gakko ,da bi nedugo potom zvanična izdanja knjiga i časopisa koja se bave borilačkim veštinama ( kompletna literatura) pošela da koriste nazive budo, kendo, ,djudo,kjudo umesto budjucu, kendjucu, djudjucu,kendjucu. Ministarstvo obrazovana usvaja ovu terminologiju 1926 .godine . U narednih nekoliko godina Ministarstvo obrazovanja proširuje značenje reči budo da bi 1931 reč budo označvala obavezno ideološko gradivo predavano u svim držvanim školama .

Budo sistem , tačnije gendai budo sistem ( novi borličaki sistem \put\pristup koji obuhvata djudo, aikido,kendo, iaido, karate do ,kyudo) su korišćeni u sistemu državnog obrazovanja kako bi mladim generacijama usadili slepu poslušnost i lojalnost prema državi , caru i pretpostavljnima kao i osećanje uzivšene vrline koje se ogleda u požrtvovanju i potpunom odsustvu vrednovanja sopstvenog života u odnosu na državu , cara i pretpostavljene .

Škole tog perioda su u Japanu više potsećale na kasarne nego na obrazovne ustanove . Konstantni drilovi , uniformisanost , vojnički rečnik , izuzetno ponižavajuće kazne za najbanalinije prestupe , obavezno ponavljanje zakletvi caru , slogani protiv neprijatelja na svakom koraku kao i obavezni treninzi borlačkih veština su stvorili generaciju slepih poslušnika ,spremnih da žrtvuju sebe na bojnom polju u slavu japana i cara kako bi izbegli sramotu koju bi nosili oni i njihove prodice da urade suprotno. Potpuno odsustvo lične odgovrnosti za svoje postupke načinilo je od ove generacije ljude koji su počinili najgore ratne zločine u istoriji ljudske civliazacije . Oni su jednostavno bili trenirani da bezuslovno ispunjavaju svaku komandu svojih pretpostavljneih i nisu imali nikakvih moralnih , etičkih, ljudskih kočnica.

Ovakav militarizovani metod treniranja je očuvan i posle rata i kao takav bez značajnih promena je predstavljen zapdanjacima . I danas se može videti da je indoktrinacija kroz japanski budo vrlo jaka i da praktičari japanskih borilačkih veština često imaju potpuno nekritički odnos prema japanu , tradiciji i istoriji zatvarajući oči pred činjenicama .Naravno , treba razumeti da generacija instruktora koja je japanski budo predstavila zapdnjacima i nije zapravo imala drugog izbora jer oni nisu znali ni za šta drugo jer su i sami bili indoktrinirani što kroz školski sistem što kroz vojnu obuku i naravno kroz učešće u ratu.

Osnove japanskog fašizma su razvijene početkom Meidji reforme koja je počela 1868 . U najkraćim crtama ideoligija Japana iz ovog perioda se zasniva na sledećem :Japan je centar sveta a Japanski car je božnasko biće i direktni potomak boginje Amatersu (boginja sunca) .Japanski bogovi (kami) imaju poseban odnos prema japanu prema tome japan je izabrana zemlja i japanci su izabrani narod te je japanski narod i njegove institucije superiorni u odnosu na sve druge narode. Sve ovo čini osnovu Kodoshugisha (carskog puta) čija je božanska misija da sve nacije dovede pod isti krov tako da čitavo čovecanstvo može da deli prednosti koje donosi vlast japanskog cara

Sve ovo je duboko ukorenjeno u sve pore japanskog načina života i razmišljanja i ista poruka se prenosi kroz japanske borilačke veštine. Na kraju rata zbog politike SAD i straha od komunizma koji uhvatio maha u posleratnim Japanu mnogi ratni zločinci nisu osudjeni za dela počinjena tokom rata. Izmedju ostalih i Kodama Yoshio, Sasakawa Ryoichi i Nobusuke Kishi .

http://en.wikipedia.org/wiki/Yoshio_Kodama

http://en.wikipedia.org/wiki/Ryoichi_Sasakawa

http://en.wikipedia.org/wiki/Nobusuke_Kishi

 Sasakawa je finasijski podržavao veliki broj majstora i njihove škole koje je koristio u antikomunistickim aktivnostima koje su često uključivale nasilje .Takodje , koristio ih je da širom sveta kroz praksu borilačkih veština demonstriraju superioronst japana uopšte .

Mnogi zapdnjaci su prihvatili  ne samo ovu postavku da su japanske borilačke veštine superiornije u odnosu na sve ostale već i mnoge aspekte japanske kulture. Više od svega uznemiruje činjenica da su mnogi zapadnjaci usvojili verovanje da Gendai budo sistemi mogu biti praktikovani kao kompletna forma religijsko estetske prakse sa uzvišenim moralnim i etičkim vrednostima koji vode u prosvetljenje .

Ne ulazeći  u raspravu  o kompletnoj religijskoj doktrini Zen budizma I njegovog krajnjeg cilja želim da se osvrnem na odredjene specifičnosti Zen filosofije koje su ga učinile neodvojivim delom japanskih borilačkih sistema ili je tačnije reći da su se zen i japanske ratničke veštine stopile u jedno.Retko ko se zapita zašto je baš Zen budizam bio toliko omiljen medju ratničkom klasom u feudalnom Japanu i kasnije medju vojnicima u imerijalnom periodu .U najkraćim crtama , Zen relativizuje pojmove dobra i zla . Rat i nasilje kao pojave nisu kontradiktorne zen praksi niti su prepreka na putu prosvetljenja . Sve dok postupci ratnika nisu uslovljeni njegovom željom ( želja je glavni izovr patnje u budizmu i oslobadjanje od želja vodi u prosvetljenje) , sve dok nema emocionane vezanosti za postupke nema prepreka na putu prosvetljenja . Ukoliko su postupci ratnika izazvani spoljnim uticajima te ratnik reaguje po sili dogadjaja a ne po sopstvenom nahodjenju , ma kakvi ti postupci bili oni nisu u koliziji sa zen praksom  . Ovo nudi potpuno negiranje odgovrnosti čoveka za svoje postupke i ovakav vid zen budizma je bio inkorporian u japanski budo , vojsku , školski sistem stvarajući fanatike potpuno indiferente u odnosu na spostvenu sudbinu a pogotovu na sudbinu drugih.Potpuno je jasno da je zen budizam kao i borilačke veštine , zloupotrebljen od strane establismenta za ostvarenje vojno političkih ciljeva fašitičkog japana prve polovine 20 veka .Japanska vlada je imala potpunu i bezuslovnu podršku tadašnjih zen učitelja .Kao posledicu ovakve religijske indoktrinacije imamo 50 miliona žrtava , uglavnom civila , žena i dece širom Azije u periodu od 1895 do 1945 . godine .

Dovoljno je pomenuti jedan dogadjaj da bi se videlo kakvim su se sredstvima koristili Japanci u ovom periodu

http://en.wikipedia.org/wiki/Nanking_Massacre

Nedugo iza ovog dogadjaja u Japanu izlazi publikacija "Zen Budizam i njegov uticaja na Japansku kulturu " , Isečak iz te publikacije govori sam za sebe dovoljno : " Mač je sredstvo za ubijanje i postavlja se pitanje kako može biti doveden u vezu sa Zen budizmom koji uči ljubavi i milosrdju.Činjenica je da veština mačevanja pravi razliku izmedju mača koji ubija i mača koji daje život. Mač koji je u ruci tehničara , ma koliko njegova tehnika billa napredna nikada neće moći da ode dalje od sredstva za uzimanje života jer on nikada ne poseže za mačem sem ukoliko ne želi da nekoga ubije. Sasvim je drugačiji slučaj sa onim ko je neizostavno primoran da se lati mača bez ikakve druge mogućnosti ..Takav čovek nema želju da povredi bilo koga ali neprijatelj samom svojom pojavom i željom za borbom od sebe pravi žrtvu .U takvoj situaciji mač automatski sprovdi pravdu koja je u službi milosrdja . Mać više ne predstavlja oružije a mačevalac se pretvara u najvirtuoznijeg umetnika koji izvodi umetničko delo neverovatne vrednosti ." D. T. Suzuki

Iz citiranog se jasno vidi na koji način zen budizam daje opravdanje za ubistvo .

Neki od najpoznatijih i najcenjenijih Zen učitelja kao što su Omori Sogen i Yasutani Hakuun su bili poznati ultranacionalisti i militaristi i uzeli su aktivno učešće u dogadjajima pre i u toku Drugog Svetskog Rata .Čovek koji je slavljen kao najveći majstor zena 20. veka Toyama Mitsuru je bio obaveštajac , krijumčar opijuma , kum kumova organizavanog kriminala u Japanu posle rata .

http://en.wikipedia.org/wiki/Omori_Sogen

http://en.wikipedia.org/wiki/Hakuun_Yasutani

http://en.wikipedia.org/wiki/T%C5%8Dyama_Mitsuru

Napred izneseni tekst sadrži činjenice kojih bi svaki praktikant japanskih borilačkih veština trebalo da bude svestan . Činjenica je da su gotovo svi Japanski majstori iz vremena upoznavanja zapada sa japanskim budoom bili vojno angažovani te da su odrasli i bili vaspitani u duhu japanske superiornosti i mrzeli su sve što nije japansko. Taj duh japanskog elitizma se može oseteti kod praktikanata japanskih sistema i ogleda se u potpuno nekritičkom odnosu i preteranom oduševljenju prema svemu japanskom , posebno prema borilačkoj i spiritualnoj praksi japanskog budoa .Kao što možemo videti budo je novijeg datuma i konstruisan je i korišćen od strane japanske vlade sa sasvim specifičnim ciljevima  .

Upada u oči činjenica da svi japanski majstori vode poreklo od samuraja . Biti majstor borilačkih veština u Japanu zahteva samurajsko poreklo .Generacije japanskih i zapadnih praktikanata borilačkih veština su bivale a i danas su opijene pričama o samurajima , uzvišenom moralnom kodu , besprekornoj ratničkoj veštini i sl.Dva najpoznatija dela o samurajimasu  "Hagakure" koje je delo Tashiro Tsuramotoa i "Bušido ,duh Japana" koji je delo Dr.Nitobe Inazoa su zapravo izvor I kamen temeljac današnje slike o samurajima. Ne postoji ni jedno drugo delo pre ove dve knjige koje govori o samurajima I bušidou na takav način . Oba dela  predstavljaju u suštini fabrikacije autora bez prave potpore u materijalnim dokazima i činjenicama .

Posvetimo prvo pažnju Dr. Nitobe Inazou ( popularizatoru mada ne i pronalazaču termiina bushido) .On je bio potomak samurajske porodice ali je takodje bio i Kveker (hrišćanska sekta nastala u engleskoj polovinom 17 veka) sa izraženim hrišćanskim vrednostima .Samo i površna analiza dela "Bušido ,duh Japana" pokazuje da je delo plagijat rada dvojice uticajnih engleza toga vremena Charles Kingsley-a i Thomas Hughes-a .Oni su kreatori nečega što se naziva snažno (misićavo \muscular) hrišćanstvo . Oni su glorifikovali rat a sport , boks i ragbi su videli kao način za propovedanje hrišćanskih vrednosti  i pretvaranje mladića iz dečaka u ispravne hrišćane . Kingsley i Hughes su verovali i promovisali patriotizam , čast , hrabrost , požrtvovanje , fizičku spremnost , samokontrolu , poslušnost autoritetima , disciplinu , izdržljivost , skromnost , lojalnost . Plagirajući delo dvojice engleza  Nitobe je zajedno sa koautorom   Anna Harshorne koja je kanadjanka ,napisao delo "Bušido ,duh Japana" koje bilo namenjeno zapadnjacima u cilju promocije japanske kulutre  ."Bušido ,duh Japana" je delo koje samuraje predstavlja kao ratike -svece koji potpuno odgovaraju opisu vitezova kralja Artura iz dela Sir Thomas Malory-a. I dok se Malorijeva vizija Arturovih vitezova uzima kao primer fantazije Nitobeovo delo se i dalje smatra "svetim pismom" medju praktikantima borilačkih veština . Ovo delo je kasnije korišćeno kao propagdni materijal medju samim Japancima glorifikujući besprekorne ratnike Japana koji su postali uzor mladim generacijama .

Drugo delo koje nas upoznaje sa kodom samuraja je Hagakure . Pre svega treba napomenuti da je Hagakure interpretacija razmišljanja jednog coveka ,Yamamoto Tsunetomo-a a koja je zabeležio njegov učenik Tashiro Tsuramoto .Pre nego se analizira delo Hagakure treba biti svestan odredjenih istorijskih dogadjaja . Vatreno oružije je u Japan stiglo sa Portugalcima 1543 . Pragmatični japanci su shvatili stratešku prednost vatrenog oružija i usvojili ga gotovo odmah .Čuvena bitka kod Nagasiroa 1575 godine je označila početak kraja samuraja kao ratnika u Japanu . Oda Nobunaga je korsteći vatreno oružije , ukopan iza palisada sa vojskom sastavljenom od ljudi iz nižih slojeva (uglavnom seljaka) koji su većinom bili hrišćanski konvertiti bukvalno obrisao severnu konjicu Takeda Katsuyori-a .Tokegawa Ieyasu je 1600 godine kod Sekigahare ponovo pokazao svu moć vatrenog oružija i bukvalno unišito vojsku lojanu Toyotomi Hideyori-u. Postalo je jasno da bez obzira na svo ratno iskustvo i veštinu koju poseduju samuraji jednostavno nemaju nikakve šanse u borbi prtoiv vatrenog oružija te da godine treninga sa zastarelim oružijem padaju u vodu pred samo 6 meseci taktičkog treninga sa vatrenim oružijem . Od toga doba stajaća vojska je bila sastavljena uglavnom od nižih slojeva stanovništva . Samuraji su , budući plemstvo a nemajući nikakvu stvarnu vlast niti je više bilo ptrebe za njihovim vojnim angažovanjem počeli da se bave administrativnim poslovima kako bi preživeli . Doba šogunata je doba mira i nikakvih ratova više nije bilo te nije bilo ni mogućnosti da se stekne ikakvo borbeno iskustvo . Klasa samuraja je bila pod budnim okom šoguna i pratio se svaki korak a nedugo po uspostavljanju šogunata su zabranjeni dvoboji .Glorifikovano ritualno samoubistvo je zapravo posledica zakona sa kraja 17 veka kojeg su doneli šoguni kako bi se lako i bez sudjenja oslobadjali političkih neprijatelja. Zakon zabranjuje da se imovina osudjenika na smrt prenese naslednicima već postaje vlasništvo države dok se imovina čoveka koji se sam ubio bez prepreka prenosi naslednicima. Tako su šoguni i velikaši bez sudjenja , daleko od očiju javnosti imali mogućnost da se lako oslobode onih koji su nepodobni .

Hagakure je delo nastalo viđe od 100 godina nakon uspostavljnja šogunata i japanom je čitav vek vladao nepomućeni mir . Yamamoto Tsunetomo na osnovu čijih kazivanja je nastalo delo je bio samuraj koji nije izvršio samoubistvo, kako je to zakon koji sam napisao kasnije,nalagao, kada se njegov gospodar ubio usled neslaganja sa politikom šoguna . Kako bi izbegao dalje progone on je postao budistički monah a kasnije spiritualni vodja samurajima iz bogatih familija . Treba naglasiti da sam Yamamoto Tsunetomo nije imao ni jedno borbeno iskustvo sem ukoliko se kao iskustvo ne računa ubijanje osudjenika na smrt . Ono što se bez ikakve sumnje uzima kao izvorno delo koje potpuno istinito govori o životu samuraja je zapravo vrlo slobodna interpretacija jednog čoveka koji je živeo u miru , izbegao smrt nepoštovanjem zakona a kao budistički monah učio mlade naraštaje etičkim i moralnim vrednostima budizma . Hagakure je više romantična vizija života jedne klase u nestajanju nego sto zaista ima uporišta u činjenicama .Ovo delo ne može proći ni površnu istorijsku analizu . Istina o ratnicima samurajima pre šogunata je ista kao i isitina o svim ratnicima svuda na svetu . Samuraji su bili brtualni ratnici , veoma vešti u svom načinu ratovanja .Što se tiče časti , morala i odanosti treba konsulotovati validne istorijske izvore ( ne romansirane istorije i biografije pisane za široku publiku) i brzo se može videti da izdaja , spletke , naručena ubistva , menjanje strane nisu ništa strano samurajima kao što nisu ništa strano ratnicima bilo gde u svetu . Samuraji su ratovali za platu i išli su tamo gde su bolje plaćeni .

Iako je potpuno jasno da samuraji u modernom ratu nemaju baš nikakvu ulogu , duh samurajstva tako veličanstveno predstavljen i glorifikovan je bio odlično propagandno sredstvu u kreiranju načina razmiljšljanja mladih generacija u periodo od kraja 19. veka do 1945 godine , zapravo u periodu imerijalnog uzdizanja Japana .Prava istina o bušidou je da je on formalizovan u doba šogunata , doba mira i prosperiteta a nema validnih podataka i ne zna se kako je ,ako je upošte postojao , izgledao neki kod samuraja pre toga doba . I dok hagakure i "bušido , duh japana" oslikavaju samuraje kao bezazlene osobe pune uzvišenosti i svih ljudskih kvaliteta istina je da su oni bili hladnokrvne ubice i to veoma vešte . Zaključak se nameće sam , bušido nema nikakve veze sa stvarnim srednjovekovnim samurajima ali zato ima sve veze sa japanskim imperijalizmnom u vremenu od 1895 do 1945 . I za kraj ostavljam link koji iznosi neke interesantne detalje o samurajskom načinu zivota .

http://www.stthomasu.ca/~parkhill/cj01/irepam.htm

Kung fu u školi

Želim da napišem nekoliko reči o radu sa decom . Ne želim da pišem o metodologiji rada i pravilnom pristupu ,suvoparnoj teoriji već želim da podelim svoje iskustvo , osećaj koji imam radeći svakoga dana sa decom.

Raditi sa decom je izuzetno naporno i teško , što su mladji to je teže raditi sa njima . Velika je odgovornost na nastavnicima , deca bukvalno ’’upijaju’’ sve što se pred njih iznese i to veoma brzo , dobro a još brže ono loše . Otuda rad sa decom nosi veliku odgovornost jer deca ovde provode ogroman deo vremena sa nastavnicima , često više nego sa roditeljima te se mora biti jako koncentrisan ne samo na gradivo koje se predaje već i kakve poruke nastavnik šalje i za kakve se vrednosti zalaže . Sistem je takav da su deca u školi po čitav dan , ima dece koja ostaju u školi i posle  9 uveče . Često mi se dešava da me mladja deca , obično prvaci nazivaju ocem . Ovo je izuzetan kompliment ali mi je u isto vreme jako žao te jadne dečice koja provode više vremena sa mnom nego sa svojim roditeljima . Kao što rekoh , jako su osetljivi i mora se biti jako obazriv u radu sa njima . Postoje tri vrste nastavnika , oni koji ne znaju svoj posao ,oni koji mrze svoj posao i oni koji svu decu gledaju kao svoju sopstvenu i brinu o njima upravo tako , kao o svojoj deci . Ponosno mogu da kazem da spadam treću grupu nastavnika i deca to osecaju . Klince je nemoguće prevariti kad se radi o emocijama i deca te vole ili te ne vole i to jasno pokažu. Što su mladji to su direktniji . Meni većeg priznanja nema nego kad čitvo odeljnje prvaka krene u trk kako bi me svi kompletno zagrlili ili kad odeljenje drugog razred sakandria moje ime svaki put kad udjem u učionicu i buni se svaki put kad završim čas jer ne žele da idu na druge časove . Oni malo stariji , sa kojima radim duže i već imaju neku osnovu engleskog jezika te možemo sasvim pristojno da komuniciramo mi poveravaju razne tajne, uglavnom ko se kome svidja  i takve neke stvari . I tu dolazimo do kung fua . Kung fu u radu sa decom nije cilj nego je sredstvo. Decu ne učim nasilju niti ih učim kako da se bore , već ih kroz fizički pokret učim osnovama jezika . Naravno , fizička aktivnost im je preko potrebna jer su po čitav dan u školi i ne kreću se dovljno , primećujem da zaostaju u razvoju fine motorike a kung fu se tu pokazao kao odlično sredstvo , posebno drilovi u paru i slepljene ruke . Kroz kung fu ih učim moralu i pozitivnim vrednostima , učim ih da poštuju druge i da poštuju sebe (nešto što baš neće naučiti od drugih). Kung fu mi služi i kao sredstvo dasmirim nemirne djake , posle sklekova i stajanja u nsikom stavu svi budu mirni kao bubice. Naravno , sa najmladjima sve mora da se radi kroz igru jer oni nemaju bas nikakvog interesovanja za kung fu i mora se nači pravi pristup kako bi zavoleli i vežbali kung fu punim srcem .  Rad sa decom je zaista težak , ali sa druge strane je zanimljiv i nosi sa sobom neke stvari koje su zaista prelepe . Kad se ostvari dobar kontakt sa decom i kad te deca zavole onda te više ne gledaju kao nastavnika već kao straijeg brata, ujaka a po nekad i kao roditelja, zavisi od uzrasta . Umeju da osete i najmanje pormene u raspoloženju, jako su osetljivi na to i kada nisam raspoležen a ima dana kada sam ili umoran ili prosto nije moj dan , oni to osete i onda daju sve od sebe dne bi li me oraspoložili , takvi časovi umeju da budu urenbesno smešni . Dešava se da odem neraspoložen na posao a vratim se super raspoložen i grlo me boli od smejanja . Deca su super i onoliko koliko imam problema u svetu odraslih ,jer se ne snalazim najbolje sa dvoličnošću ,licemerjem, lažima i svim otalim što karakteriše ponašanje odraslih sa decom mi je odlično jer su oni iskreni i direktni , ili je crno ili je belo , nema sredine i oni odlično osete ko ih ih voli i koje iskren sa njima a ko to nije

Čestitke

Puno sreće , radosti , veselja a pre svega zdravlja i treninga u novoj 2017 želi vam Sifu Vladimir Zlatić