Kratka istorija Vibrirajućeg Ždrala

Pričao Vibrirajućem Ždralu kao i sve priče o kreiranju kung fu stilova počinje legendom. Godine 1644 Kina biva na prevaru osvojena od strane mongolskog Manču plemena. Svi pokušaji pobune su krvavo ugušeni od strane osvajača. Jedan od centara pobune je bio i manastir Južni Šaolin koji je razoren do temelja uz pomoć engleske artiljrije i pomoći izdajnika iz samog manastira . Gotovo svi monasi i vođe pokreta otpora su pobijeni. Svega nekoliko monaha i vođa pobuneje preživelo , među kojima i Ng Mui , koja kako bi zavarala trag progoniocima menja veru i od budiste postaje taoista te se sklanja u jedan taoiistički manastir. Jedan od učenika južnog Šaolina, Fang Zeng, nije bio manastiru u vreme napada.Čuvši šta se dogodilo pohitao je u pomoć svojim saborcima , predhodno sklonivši svoju ćerku Fang Ći Niang u manastir Belog lotosa ostavljajući je na brigu monasima .

Fang Ći Niang

 Nakon nekog vremena Ći Niang je dobila vest da joj je otac ubijen odstrane razbojnika u borbi za kotrolu sela Jong Čun okruga u Fuđian provinciji.Devojka se zaklela na osvetu i svo svoje vreme posvetila vežbanju borilačkih veština . U početku je devojka bila frustrirana svojim nedostakom fizičke snage ali nije odustajala od treninga. Posmatrajući devojčinu upornost , jedna od starijih monahinja ju je upoznala sa potpuno novim konceptom borenja i unutrašnjim principom treninga . Ubrzo je Ći Niang majstorirala pokazane tehnike te kombinujući naučeno sa veštinom naučenom od oca kreirala prvi stil belog Ždrala. Jednog dana u manastir je na konak došao praktikant Tigrovog stila , Zeng Li, sa svojim učiteljem. Posmatrajući devojčin trening Zeng Li ju je zamolio na prijateljski sparing koji se ubrzo pretvorio u ozbiljnu borbu , jako frustrirajuč po Zeng Lija koji nije bio u stanju da devojku dodirne svojim napadima.Shvatajući superiornost novog stila borenja Zeng Li je zamolio Ći Niang da ga primi za učenika. Kada je savladao stil Zehg Li i Fang Ći Niang su otišlu ucenar Jong Čun okruga u selo sa istim imenom i oterali bandite uz put osvetivši oca Fang Ći Niang. Nakon ovoga Ći Niang se vratila u manastir posvetivši se veri a Zeng Li je ostao u Jong Čun selu podučavajući novi stil borenja koji je dobio ime po mestu podučavanja – Jong Čun(Ving Čun) Beli Ždral . Zeng Li je imaoukupno 28 učenika koji su raširili stil belog ždrala po Kini a čiji su naslednici kasnije osnovali različite stilove iste veštine. Jedan od tih 28 učenika je bio i Zeng Long (郑龙) koji je umro 1755. godineu dubokoj starosti prenevši veštinu svojim naslednicima koji su podučavali u hramuTian Zu . 

Fang Ši Pei

Učitelj Li koji je bio treća generacija direktnih nasledika Zeng Longakoji je podučavao u hramu , primio je oko 1840 za učenika Fang Ši Peija (方世培).Fang Ši Pe je u hramu proveo deset godina sa svojim učiteljem uz čiju pomoć je je kreirao novi stil Belog Ždrala inspirisan posmatranjem prirodnih fenomena koji se ispoljavaju kroz vibraciju. Fang Ši Pei je imao nekoliko učenika a jedan odnajboljh ,Fang Šao Ki  je početkom 20 veka došaona Tajvan donosći ovaj redak stil Belog Ždrala . Fang Šao Ki je imao desetak učenika medju kojima je i Čuo Ćing koji dalje prenosi veštinu Zao Ji Di-ju , učetilju koji je imao svega četiri učenika u svojoj dugoj karijeri baveljnja Belim Ždralom . 

Zao Ji Di sa svojim naslednicima 

Drugi po redu učenik je Hong Guo Rong , moj učitelj koji takodje radi sa malom grupom ljudi ( ima svega 5 učenika medju kojima je , sa ponosom ističem i moja malenkonst )

Hong Guo Rong sa svojim naslednicima 

Duh Budoa

Budo , široko poznati termin u borilačkim veštinama koji označava srž japanskih borilačkih veština, moral , kulturu i duhovnost istih. Ono sto ću napisati će svakako izazvati mnogo negativnih reakcija ali gledajući budo iz perspektive istorije kao nauke i iz perspektive Kineskog i drugih Azijskih naroda ova reč dobija svoj pravi smisao .Istina pre svega . Termin "budo" je novijeg datuma i delo je jednog čoveka . Predstavnik Japanske policije Hiromichi Nishikubo je 1914 .godine objavio seriju članaka gde raspravlja o pravilnom opštem nazivu japanskih borilačkih veština i tvrdi da je termin budo ( borilački put ili način ) mnogo precizniji i bolji od zastarelog bujutsu ( borilačka tehnika) . Termin budo , smatrao je Hiromichi, je mnogo prikladniji da se koristi u školskim ustanovama kako bi se mladim generacijama lakše usadila svest o potrebi žrtvovanja za cara i državu , ideje časti ( japanska ideja časti) i slično  . Hiromichi 1919 postaje upravnik največeg borilačkog koledža u japanu (Bujutsu Senmon Gakko) i odmah mu menja ime u Budo Senmon Gakko ,da bi nedugo potom zvanična izdanja knjiga i časopisa koja se bave borilačkim veštinama ( kompletna literatura) pošela da koriste nazive budo, kendo, ,djudo,kjudo umesto budjucu, kendjucu, djudjucu,kendjucu. Ministarstvo obrazovana usvaja ovu terminologiju 1926 .godine . U narednih nekoliko godina Ministarstvo obrazovanja proširuje značenje reči budo da bi 1931 reč budo označvala obavezno ideološko gradivo predavano u svim držvanim školama .

Budo sistem , tačnije gendai budo sistem ( novi borličaki sistem \put\pristup koji obuhvata djudo, aikido,kendo, iaido, karate do ,kyudo) su korišćeni u sistemu državnog obrazovanja kako bi mladim generacijama usadili slepu poslušnost i lojalnost prema državi , caru i pretpostavljnima kao i osećanje uzivšene vrline koje se ogleda u požrtvovanju i potpunom odsustvu vrednovanja sopstvenog života u odnosu na državu , cara i pretpostavljene .

Škole tog perioda su u Japanu više potsećale na kasarne nego na obrazovne ustanove . Konstantni drilovi , uniformisanost , vojnički rečnik , izuzetno ponižavajuće kazne za najbanalinije prestupe , obavezno ponavljanje zakletvi caru , slogani protiv neprijatelja na svakom koraku kao i obavezni treninzi borlačkih veština su stvorili generaciju slepih poslušnika ,spremnih da žrtvuju sebe na bojnom polju u slavu japana i cara kako bi izbegli sramotu koju bi nosili oni i njihove prodice da urade suprotno. Potpuno odsustvo lične odgovrnosti za svoje postupke načinilo je od ove generacije ljude koji su počinili najgore ratne zločine u istoriji ljudske civliazacije . Oni su jednostavno bili trenirani da bezuslovno ispunjavaju svaku komandu svojih pretpostavljneih i nisu imali nikakvih moralnih , etičkih, ljudskih kočnica.

Ovakav militarizovani metod treniranja je očuvan i posle rata i kao takav bez značajnih promena je predstavljen zapdanjacima . I danas se može videti da je indoktrinacija kroz japanski budo vrlo jaka i da praktičari japanskih borilačkih veština često imaju potpuno nekritički odnos prema japanu , tradiciji i istoriji zatvarajući oči pred činjenicama .Naravno , treba razumeti da generacija instruktora koja je japanski budo predstavila zapdnjacima i nije zapravo imala drugog izbora jer oni nisu znali ni za šta drugo jer su i sami bili indoktrinirani što kroz školski sistem što kroz vojnu obuku i naravno kroz učešće u ratu.

Osnove japanskog fašizma su razvijene početkom Meidji reforme koja je počela 1868 . U najkraćim crtama ideoligija Japana iz ovog perioda se zasniva na sledećem :Japan je centar sveta a Japanski car je božnasko biće i direktni potomak boginje Amatersu (boginja sunca) .Japanski bogovi (kami) imaju poseban odnos prema japanu prema tome japan je izabrana zemlja i japanci su izabrani narod te je japanski narod i njegove institucije superiorni u odnosu na sve druge narode. Sve ovo čini osnovu Kodoshugisha (carskog puta) čija je božanska misija da sve nacije dovede pod isti krov tako da čitavo čovecanstvo može da deli prednosti koje donosi vlast japanskog cara

Sve ovo je duboko ukorenjeno u sve pore japanskog načina života i razmišljanja i ista poruka se prenosi kroz japanske borilačke veštine. Na kraju rata zbog politike SAD i straha od komunizma koji uhvatio maha u posleratnim Japanu mnogi ratni zločinci nisu osudjeni za dela počinjena tokom rata. Izmedju ostalih i Kodama Yoshio, Sasakawa Ryoichi i Nobusuke Kishi .

http://en.wikipedia.org/wiki/Yoshio_Kodama

http://en.wikipedia.org/wiki/Ryoichi_Sasakawa

http://en.wikipedia.org/wiki/Nobusuke_Kishi

 Sasakawa je finasijski podržavao veliki broj majstora i njihove škole koje je koristio u antikomunistickim aktivnostima koje su često uključivale nasilje .Takodje , koristio ih je da širom sveta kroz praksu borilačkih veština demonstriraju superioronst japana uopšte .

Mnogi zapdnjaci su prihvatili  ne samo ovu postavku da su japanske borilačke veštine superiornije u odnosu na sve ostale već i mnoge aspekte japanske kulture. Više od svega uznemiruje činjenica da su mnogi zapadnjaci usvojili verovanje da Gendai budo sistemi mogu biti praktikovani kao kompletna forma religijsko estetske prakse sa uzvišenim moralnim i etičkim vrednostima koji vode u prosvetljenje .

Ne ulazeći  u raspravu  o kompletnoj religijskoj doktrini Zen budizma I njegovog krajnjeg cilja želim da se osvrnem na odredjene specifičnosti Zen filosofije koje su ga učinile neodvojivim delom japanskih borilačkih sistema ili je tačnije reći da su se zen i japanske ratničke veštine stopile u jedno.Retko ko se zapita zašto je baš Zen budizam bio toliko omiljen medju ratničkom klasom u feudalnom Japanu i kasnije medju vojnicima u imerijalnom periodu .U najkraćim crtama , Zen relativizuje pojmove dobra i zla . Rat i nasilje kao pojave nisu kontradiktorne zen praksi niti su prepreka na putu prosvetljenja . Sve dok postupci ratnika nisu uslovljeni njegovom željom ( želja je glavni izovr patnje u budizmu i oslobadjanje od želja vodi u prosvetljenje) , sve dok nema emocionane vezanosti za postupke nema prepreka na putu prosvetljenja . Ukoliko su postupci ratnika izazvani spoljnim uticajima te ratnik reaguje po sili dogadjaja a ne po sopstvenom nahodjenju , ma kakvi ti postupci bili oni nisu u koliziji sa zen praksom  . Ovo nudi potpuno negiranje odgovrnosti čoveka za svoje postupke i ovakav vid zen budizma je bio inkorporian u japanski budo , vojsku , školski sistem stvarajući fanatike potpuno indiferente u odnosu na spostvenu sudbinu a pogotovu na sudbinu drugih.Potpuno je jasno da je zen budizam kao i borilačke veštine , zloupotrebljen od strane establismenta za ostvarenje vojno političkih ciljeva fašitičkog japana prve polovine 20 veka .Japanska vlada je imala potpunu i bezuslovnu podršku tadašnjih zen učitelja .Kao posledicu ovakve religijske indoktrinacije imamo 50 miliona žrtava , uglavnom civila , žena i dece širom Azije u periodu od 1895 do 1945 . godine .

Dovoljno je pomenuti jedan dogadjaj da bi se videlo kakvim su se sredstvima koristili Japanci u ovom periodu

http://en.wikipedia.org/wiki/Nanking_Massacre

Nedugo iza ovog dogadjaja u Japanu izlazi publikacija "Zen Budizam i njegov uticaja na Japansku kulturu " , Isečak iz te publikacije govori sam za sebe dovoljno : " Mač je sredstvo za ubijanje i postavlja se pitanje kako može biti doveden u vezu sa Zen budizmom koji uči ljubavi i milosrdju.Činjenica je da veština mačevanja pravi razliku izmedju mača koji ubija i mača koji daje život. Mač koji je u ruci tehničara , ma koliko njegova tehnika billa napredna nikada neće moći da ode dalje od sredstva za uzimanje života jer on nikada ne poseže za mačem sem ukoliko ne želi da nekoga ubije. Sasvim je drugačiji slučaj sa onim ko je neizostavno primoran da se lati mača bez ikakve druge mogućnosti ..Takav čovek nema želju da povredi bilo koga ali neprijatelj samom svojom pojavom i željom za borbom od sebe pravi žrtvu .U takvoj situaciji mač automatski sprovdi pravdu koja je u službi milosrdja . Mać više ne predstavlja oružije a mačevalac se pretvara u najvirtuoznijeg umetnika koji izvodi umetničko delo neverovatne vrednosti ." D. T. Suzuki

Iz citiranog se jasno vidi na koji način zen budizam daje opravdanje za ubistvo .

Neki od najpoznatijih i najcenjenijih Zen učitelja kao što su Omori Sogen i Yasutani Hakuun su bili poznati ultranacionalisti i militaristi i uzeli su aktivno učešće u dogadjajima pre i u toku Drugog Svetskog Rata .Čovek koji je slavljen kao najveći majstor zena 20. veka Toyama Mitsuru je bio obaveštajac , krijumčar opijuma , kum kumova organizavanog kriminala u Japanu posle rata .

http://en.wikipedia.org/wiki/Omori_Sogen

http://en.wikipedia.org/wiki/Hakuun_Yasutani

http://en.wikipedia.org/wiki/T%C5%8Dyama_Mitsuru

Napred izneseni tekst sadrži činjenice kojih bi svaki praktikant japanskih borilačkih veština trebalo da bude svestan . Činjenica je da su gotovo svi Japanski majstori iz vremena upoznavanja zapada sa japanskim budoom bili vojno angažovani te da su odrasli i bili vaspitani u duhu japanske superiornosti i mrzeli su sve što nije japansko. Taj duh japanskog elitizma se može oseteti kod praktikanata japanskih sistema i ogleda se u potpuno nekritičkom odnosu i preteranom oduševljenju prema svemu japanskom , posebno prema borilačkoj i spiritualnoj praksi japanskog budoa .Kao što možemo videti budo je novijeg datuma i konstruisan je i korišćen od strane japanske vlade sa sasvim specifičnim ciljevima  .

Upada u oči činjenica da svi japanski majstori vode poreklo od samuraja . Biti majstor borilačkih veština u Japanu zahteva samurajsko poreklo .Generacije japanskih i zapadnih praktikanata borilačkih veština su bivale a i danas su opijene pričama o samurajima , uzvišenom moralnom kodu , besprekornoj ratničkoj veštini i sl.Dva najpoznatija dela o samurajimasu  "Hagakure" koje je delo Tashiro Tsuramotoa i "Bušido ,duh Japana" koji je delo Dr.Nitobe Inazoa su zapravo izvor I kamen temeljac današnje slike o samurajima. Ne postoji ni jedno drugo delo pre ove dve knjige koje govori o samurajima I bušidou na takav način . Oba dela  predstavljaju u suštini fabrikacije autora bez prave potpore u materijalnim dokazima i činjenicama .

Posvetimo prvo pažnju Dr. Nitobe Inazou ( popularizatoru mada ne i pronalazaču termiina bushido) .On je bio potomak samurajske porodice ali je takodje bio i Kveker (hrišćanska sekta nastala u engleskoj polovinom 17 veka) sa izraženim hrišćanskim vrednostima .Samo i površna analiza dela "Bušido ,duh Japana" pokazuje da je delo plagijat rada dvojice uticajnih engleza toga vremena Charles Kingsley-a i Thomas Hughes-a .Oni su kreatori nečega što se naziva snažno (misićavo \muscular) hrišćanstvo . Oni su glorifikovali rat a sport , boks i ragbi su videli kao način za propovedanje hrišćanskih vrednosti  i pretvaranje mladića iz dečaka u ispravne hrišćane . Kingsley i Hughes su verovali i promovisali patriotizam , čast , hrabrost , požrtvovanje , fizičku spremnost , samokontrolu , poslušnost autoritetima , disciplinu , izdržljivost , skromnost , lojalnost . Plagirajući delo dvojice engleza  Nitobe je zajedno sa koautorom   Anna Harshorne koja je kanadjanka ,napisao delo "Bušido ,duh Japana" koje bilo namenjeno zapadnjacima u cilju promocije japanske kulutre  ."Bušido ,duh Japana" je delo koje samuraje predstavlja kao ratike -svece koji potpuno odgovaraju opisu vitezova kralja Artura iz dela Sir Thomas Malory-a. I dok se Malorijeva vizija Arturovih vitezova uzima kao primer fantazije Nitobeovo delo se i dalje smatra "svetim pismom" medju praktikantima borilačkih veština . Ovo delo je kasnije korišćeno kao propagdni materijal medju samim Japancima glorifikujući besprekorne ratnike Japana koji su postali uzor mladim generacijama .

Drugo delo koje nas upoznaje sa kodom samuraja je Hagakure . Pre svega treba napomenuti da je Hagakure interpretacija razmišljanja jednog coveka ,Yamamoto Tsunetomo-a a koja je zabeležio njegov učenik Tashiro Tsuramoto .Pre nego se analizira delo Hagakure treba biti svestan odredjenih istorijskih dogadjaja . Vatreno oružije je u Japan stiglo sa Portugalcima 1543 . Pragmatični japanci su shvatili stratešku prednost vatrenog oružija i usvojili ga gotovo odmah .Čuvena bitka kod Nagasiroa 1575 godine je označila početak kraja samuraja kao ratnika u Japanu . Oda Nobunaga je korsteći vatreno oružije , ukopan iza palisada sa vojskom sastavljenom od ljudi iz nižih slojeva (uglavnom seljaka) koji su većinom bili hrišćanski konvertiti bukvalno obrisao severnu konjicu Takeda Katsuyori-a .Tokegawa Ieyasu je 1600 godine kod Sekigahare ponovo pokazao svu moć vatrenog oružija i bukvalno unišito vojsku lojanu Toyotomi Hideyori-u. Postalo je jasno da bez obzira na svo ratno iskustvo i veštinu koju poseduju samuraji jednostavno nemaju nikakve šanse u borbi prtoiv vatrenog oružija te da godine treninga sa zastarelim oružijem padaju u vodu pred samo 6 meseci taktičkog treninga sa vatrenim oružijem . Od toga doba stajaća vojska je bila sastavljena uglavnom od nižih slojeva stanovništva . Samuraji su , budući plemstvo a nemajući nikakvu stvarnu vlast niti je više bilo ptrebe za njihovim vojnim angažovanjem počeli da se bave administrativnim poslovima kako bi preživeli . Doba šogunata je doba mira i nikakvih ratova više nije bilo te nije bilo ni mogućnosti da se stekne ikakvo borbeno iskustvo . Klasa samuraja je bila pod budnim okom šoguna i pratio se svaki korak a nedugo po uspostavljanju šogunata su zabranjeni dvoboji .Glorifikovano ritualno samoubistvo je zapravo posledica zakona sa kraja 17 veka kojeg su doneli šoguni kako bi se lako i bez sudjenja oslobadjali političkih neprijatelja. Zakon zabranjuje da se imovina osudjenika na smrt prenese naslednicima već postaje vlasništvo države dok se imovina čoveka koji se sam ubio bez prepreka prenosi naslednicima. Tako su šoguni i velikaši bez sudjenja , daleko od očiju javnosti imali mogućnost da se lako oslobode onih koji su nepodobni .

Hagakure je delo nastalo viđe od 100 godina nakon uspostavljnja šogunata i japanom je čitav vek vladao nepomućeni mir . Yamamoto Tsunetomo na osnovu čijih kazivanja je nastalo delo je bio samuraj koji nije izvršio samoubistvo, kako je to zakon koji sam napisao kasnije,nalagao, kada se njegov gospodar ubio usled neslaganja sa politikom šoguna . Kako bi izbegao dalje progone on je postao budistički monah a kasnije spiritualni vodja samurajima iz bogatih familija . Treba naglasiti da sam Yamamoto Tsunetomo nije imao ni jedno borbeno iskustvo sem ukoliko se kao iskustvo ne računa ubijanje osudjenika na smrt . Ono što se bez ikakve sumnje uzima kao izvorno delo koje potpuno istinito govori o životu samuraja je zapravo vrlo slobodna interpretacija jednog čoveka koji je živeo u miru , izbegao smrt nepoštovanjem zakona a kao budistički monah učio mlade naraštaje etičkim i moralnim vrednostima budizma . Hagakure je više romantična vizija života jedne klase u nestajanju nego sto zaista ima uporišta u činjenicama .Ovo delo ne može proći ni površnu istorijsku analizu . Istina o ratnicima samurajima pre šogunata je ista kao i isitina o svim ratnicima svuda na svetu . Samuraji su bili brtualni ratnici , veoma vešti u svom načinu ratovanja .Što se tiče časti , morala i odanosti treba konsulotovati validne istorijske izvore ( ne romansirane istorije i biografije pisane za široku publiku) i brzo se može videti da izdaja , spletke , naručena ubistva , menjanje strane nisu ništa strano samurajima kao što nisu ništa strano ratnicima bilo gde u svetu . Samuraji su ratovali za platu i išli su tamo gde su bolje plaćeni .

Iako je potpuno jasno da samuraji u modernom ratu nemaju baš nikakvu ulogu , duh samurajstva tako veličanstveno predstavljen i glorifikovan je bio odlično propagandno sredstvu u kreiranju načina razmiljšljanja mladih generacija u periodo od kraja 19. veka do 1945 godine , zapravo u periodu imerijalnog uzdizanja Japana .Prava istina o bušidou je da je on formalizovan u doba šogunata , doba mira i prosperiteta a nema validnih podataka i ne zna se kako je ,ako je upošte postojao , izgledao neki kod samuraja pre toga doba . I dok hagakure i "bušido , duh japana" oslikavaju samuraje kao bezazlene osobe pune uzvišenosti i svih ljudskih kvaliteta istina je da su oni bili hladnokrvne ubice i to veoma vešte . Zaključak se nameće sam , bušido nema nikakve veze sa stvarnim srednjovekovnim samurajima ali zato ima sve veze sa japanskim imperijalizmnom u vremenu od 1895 do 1945 . I za kraj ostavljam link koji iznosi neke interesantne detalje o samurajskom načinu zivota .

http://www.stthomasu.ca/~parkhill/cj01/irepam.htm

Kung fu u školi

Želim da napišem nekoliko reči o radu sa decom . Ne želim da pišem o metodologiji rada i pravilnom pristupu ,suvoparnoj teoriji već želim da podelim svoje iskustvo , osećaj koji imam radeći svakoga dana sa decom.

Raditi sa decom je izuzetno naporno i teško , što su mladji to je teže raditi sa njima . Velika je odgovornost na nastavnicima , deca bukvalno ’’upijaju’’ sve što se pred njih iznese i to veoma brzo , dobro a još brže ono loše . Otuda rad sa decom nosi veliku odgovornost jer deca ovde provode ogroman deo vremena sa nastavnicima , često više nego sa roditeljima te se mora biti jako koncentrisan ne samo na gradivo koje se predaje već i kakve poruke nastavnik šalje i za kakve se vrednosti zalaže . Sistem je takav da su deca u školi po čitav dan , ima dece koja ostaju u školi i posle  9 uveče . Često mi se dešava da me mladja deca , obično prvaci nazivaju ocem . Ovo je izuzetan kompliment ali mi je u isto vreme jako žao te jadne dečice koja provode više vremena sa mnom nego sa svojim roditeljima . Kao što rekoh , jako su osetljivi i mora se biti jako obazriv u radu sa njima . Postoje tri vrste nastavnika , oni koji ne znaju svoj posao ,oni koji mrze svoj posao i oni koji svu decu gledaju kao svoju sopstvenu i brinu o njima upravo tako , kao o svojoj deci . Ponosno mogu da kazem da spadam treću grupu nastavnika i deca to osecaju . Klince je nemoguće prevariti kad se radi o emocijama i deca te vole ili te ne vole i to jasno pokažu. Što su mladji to su direktniji . Meni većeg priznanja nema nego kad čitvo odeljnje prvaka krene u trk kako bi me svi kompletno zagrlili ili kad odeljenje drugog razred sakandria moje ime svaki put kad udjem u učionicu i buni se svaki put kad završim čas jer ne žele da idu na druge časove . Oni malo stariji , sa kojima radim duže i već imaju neku osnovu engleskog jezika te možemo sasvim pristojno da komuniciramo mi poveravaju razne tajne, uglavnom ko se kome svidja  i takve neke stvari . I tu dolazimo do kung fua . Kung fu u radu sa decom nije cilj nego je sredstvo. Decu ne učim nasilju niti ih učim kako da se bore , već ih kroz fizički pokret učim osnovama jezika . Naravno , fizička aktivnost im je preko potrebna jer su po čitav dan u školi i ne kreću se dovljno , primećujem da zaostaju u razvoju fine motorike a kung fu se tu pokazao kao odlično sredstvo , posebno drilovi u paru i slepljene ruke . Kroz kung fu ih učim moralu i pozitivnim vrednostima , učim ih da poštuju druge i da poštuju sebe (nešto što baš neće naučiti od drugih). Kung fu mi služi i kao sredstvo dasmirim nemirne djake , posle sklekova i stajanja u nsikom stavu svi budu mirni kao bubice. Naravno , sa najmladjima sve mora da se radi kroz igru jer oni nemaju bas nikakvog interesovanja za kung fu i mora se nači pravi pristup kako bi zavoleli i vežbali kung fu punim srcem .  Rad sa decom je zaista težak , ali sa druge strane je zanimljiv i nosi sa sobom neke stvari koje su zaista prelepe . Kad se ostvari dobar kontakt sa decom i kad te deca zavole onda te više ne gledaju kao nastavnika već kao straijeg brata, ujaka a po nekad i kao roditelja, zavisi od uzrasta . Umeju da osete i najmanje pormene u raspoloženju, jako su osetljivi na to i kada nisam raspoležen a ima dana kada sam ili umoran ili prosto nije moj dan , oni to osete i onda daju sve od sebe dne bi li me oraspoložili , takvi časovi umeju da budu urenbesno smešni . Dešava se da odem neraspoložen na posao a vratim se super raspoložen i grlo me boli od smejanja . Deca su super i onoliko koliko imam problema u svetu odraslih ,jer se ne snalazim najbolje sa dvoličnošću ,licemerjem, lažima i svim otalim što karakteriše ponašanje odraslih sa decom mi je odlično jer su oni iskreni i direktni , ili je crno ili je belo , nema sredine i oni odlično osete ko ih ih voli i koje iskren sa njima a ko to nije

Čestitke

Puno sreće , radosti , veselja a pre svega zdravlja i treninga u novoj 2017 želi vam Sifu Vladimir Zlatić 

Najstariji , najoriginalniji i najefikasniji Wing Chun

Postoji jedna vrlo čudna stvar u Ving Čunu a to je da su svi stilovi najstariji , najoriginalniji i najefikasniji . To su priče koje se bez izuzetka nalaze us svim stilovima bez obzira na očigledne nelogičnosti kako istorijske tako i tehničke . Naravno , pozadina ovakvih tvrdnji je čisto marketinške prirode čiji je osnovni cilj da privuče što veći broj ljudi koji su spremni da bez mnogo razmišljanja odvoje velike sume novca kako bi naučili nekakve ''originalne'' i ''superiorne'' stilove .Biti prevaren na ovakav način danas je u najmanju ruku glupo jer je potrebno samo malo vremena za pretragu kako bi se proverile informacije i samo malo da se uključi mozak kako bi se postavila prava pitanja.

                Odgovorimo dakle na nekoliko ključnih pitanja . Počnimo od toga koji je stil najefikasniji ? Odgovor je vrlo prost , ne postoji najefikasniji stil jer efikasnost ne zavisi od stila nego od pristupa treningu . Ako se na treningu ne radi sparing, ne radi se situacioni trening , ne radi se na snazi , izdržljivosti , kondiciranju udranih površina , pripremi tela da može da podnese šok udarca , onda se ne može očekivati da će praktikant biti sposoban da se bori . Mnogi , kako bi potkrepili svoje tvrdnje u vezi efikasnosti stila pričaju kako su osnivači stila u prošlosti imali stotine borbi , kao ni jednu nisu izgubili ,itd. Često te priče više liče na bajke i toliko su neverovatne i nelogične da budu smešne. Kao , recimo,priča o Leung Janu i 300 dobijenih borbi . Pa profesionalni borci nemaju ni trećinu tog broja i nema ni jednoga ko nije izgubio . Preko svega , profesionalni borci se bave borenjem , to im je posao , trenirju svakog dana a Leung Jan je bio lekar koji čitavog dana radio u ordinaciji , teško je poverovati da je imao mnogo vremena za trening , posebno da bude toliko dobar da ima 300!!! borbi , od kojih su mnoge bile sa oružijem !!! I na kraju doživeo duboku starost za to doba u dobrom zdravlju i bez posledca . Dakle bajka na kvadrat . Ili priča kako je jedan , na našim prostorima poznat, ''grandmaster'' pretukao 12 ljudi koji su ga napali noževima a kasnije nije uspeo da pobedi jednog jedinog napadača koji je po svemu bio ispod njega po veštini .Dakle još jedna bajka .

 Kad neko priča o efikasnosti samo treba tražiti pregled učestvovanja na ful kontakt takmičenjima i pregled rezultata kao i kojeg je nivoa takmičenje ,i ako ih uošte ima  pogledati snimke i uporediti sa profesinalnim ful kontakt takmičejima tog tipa i videti o čemu se tu zapravo radi .Ako se radi o takmičenjima koja se rade izmedju nekoliko klubova ili samo sa pripdnicima iste veštine tu je jasno o čemu se radi. Vrlo prosto i jednostavno . Na kraju , da ponovim još jednom , efikasnost u borbi ne zavisi od stila nego od vežbača i njegovog zalaganja , dakle nema superiornog stila , samo efikasnijih boraca koji su uložili dosta napora u trening .

         Sledeće pitanje se tiče  originalnosti. Dakle , prvo treba definisati šta zapravo ta nekakva originalnost znači .  Često se može čuti da je ovaj ili onaj stil originalan zato što neke stvari drugačije od ostalih a to je ''originalni'' i jedini ispravan način dok svi ostali greše . Na ovo mogu padnu ljudi koji o veštini ne znaju ništa i ova priča jeste namenjena takvima . Ving Čun je veština koja se zasniva na odredjenim bazičnim principima i ti principi su u svim , ponavljam , u svim stilovima isti . Postoje različite ekspresije tih principa i one zavise od mnogih faktora , recimo telesne gradje , godina starosti , visine itd. Otuda toliko mnoštvo stilova i linija u Ving Čunu , jer upravo činjenica da se zasniva na principima a ne krutim pravilim kako nešto mora da se radi daje slobodu vežbačima da veštinu prilagode sebi i do kraja se iskažu kroz istu . 

Postoji još jedna vrsta ''originalnosti'' a to je tvrdnja da je neki stil najstariji ,pra stil iz koga su se kasnije modifikovanjem, nerazumevanjem i nepotpunom obukom formirali drugi stilovi koji nsu stoga inferiorni . Istorijska istraživanja pokazuju da ne postoji takav , originalan 'protostil'' iz koga su kasnije nastali ostali stilovi . Od samog početka postojalo je nekoliko različitih stilova Ving Čuna. Ti stilovi su se više ili manje razlikovali ali od samog početka su tu , nije postojao samo jedan stil iz koga su kasnije nekako nastali ostali . Ovo je istorijska činjenica i mora se znati istorija nastanka stila ( ne legenda o babi i devojci ) i imati na umu činjenica da Ving Čun delo više ljudi , vrsnih borca sa različitim iskustvim i pogledima na veštinu . Osnvači su kasnije preneli svako svoju verziju veštine svojim naslednicima . I pored toga , radi se o istoj veštini zasnovanoj na istim prinicipima , samo je ekspresija tih principa bila unekoliko drugačija . Da zaključimo Ne postoji originalni stil Ving Čuna ni u tehničkom ni u istorijskom pogledu .Svi stilovi , ukoliko su kompletni su podjednako originalni.

                I na kraju , često postavljano pitanje je koji je stil najstariji . Istorijski , tri stila danas dele titulu najstarijih i to su Ving Čun Zmije i Ždrala , Pao Fa Lien stil i Lo Kwai stil . Ving Čun Zmije i Ždrala i Pao Fa Lien su proglašeni kultirno istorijskim nasledjem Hong Konga i pod zaštitom su nadležnog ministarstva , takodje diplome izdate od strane Asocijacije Ving Čuna Zmije i Ždrala su priznate od strane obrazovnih ustanova svih nivoa i od strane asocijacije radnika ( telo koje reguliše radnička pitanja u vezi obuke ,obrazovanja , zaposlenja itd). Dakle , ova tri stila su najstarija i njihova tehnička podloga se nije menjala od momenta nastanka . Svi ostali stilovi su nastali kasnije mešanjem dva ili više stilova Ving Čuna . Recimo Jip Manov stil je mešavina najmanje tri različita stila Ving Čuna a moguće je da je bilo i više različitih uticaja . 

Genealogija razvoja Wing Chun-a u Srbji po generacijama

Unutrašnji Ving Čun

Često čujemo kako je ving čun ’’unutrašnja’’ veština , koja se ne oslanja na sirovu snagu. Sa druge strane imamo mišljenje da ’’ unutrašnje’’ znači odsustvo snage, odsusutvo sile , nekakvu ’’mlitavost’’  te da vežbanje i kultivacija unutrašnjeg principa nije pogodno za ’’ulicu’’. Reč '' unutrašne'' uglavnim pogrešno asocia na ljude u parku koji rade lagane Tai Či pokrete ,koji se inače treniraju sa ciljem očuvanja zdravlja a ne u borbilačke svrhe .

Na žalost , unutrašnji aspekt u ving čunu nije lako naći iako je ving ćun zaista u potpunosti izgradjen na temeljima unutrašnjeg principa. U Jip Manovom sistemu je to najočiglednije , samo dva ili tri od stotina njegovih učenika su zaista usvojili i tako vežbali svoj ving čun. Jip Manov pvi učenik i dobar prijatelj, Leung Šeung koji je dobio stariju verziju Jip Mnaovog sistema i u potpunosti je radio kao unutrašnju veštinu. Ču Song Tin  je bio jedan od najvećih poznavalaca i svakako jedan od najboljih predstavnika Jip Manove linije koji je u potnosti razvio unutrašnji aspekt veštine.Neki kažu da je Ng Čan poslednji veliki majstor Jip Manovog sistema koji poseduje komplento znanje ali nikada nisam imao prilike da radim sa bilo kime iz njegove linije pa zaista ne mogu da kažem jeste li tako ili nije. I to bi bilo sve , svi ostali Jip Manovi učenici , počevši od najpoznatijih , Vong Šun Leunga, Vilijama Čeunga, Leung Tinga, Jip Manovih sinova , svi oni rade ving čun po spoljašnjem principu . I mada većina njih poznaje osnovne  koncepte telesne strukture  , na žalost taj koncept koris, to znanje na žalost je daleko od potpunog  ,te isključivo koriste statičnu srukturu prve forme u či sao vežbanju bez kretanja i isključivo kao način održavanja ravnoteže i učvršćivanja blokova . Ovo je jeste ispravno i jeste deo uutrašnjeg treninga ali je to samo mali , početnički deo čitave veštine koja se bazira na ovom principu .

Razjasnimo ukratko šta unutrašnji princip predstavlja . Kad Kinez kaže ’’unutrašnje’’ , kad kaže Ći to uglavnom ima potpuno drugačije značenje od onoga koje isti termini imaju na zapadau . Termin unutrašnje kome četo, a i ja sam do skoro pravio istu grešku, dodaju reč meko je termin koji izaziva najviše pogrešnih interpretacija i jedna je od stvari koje izazivaju najviše konfuzije u kineskim borilačkim veštinama. Unuturšanje ne znači odsustvo snage , nego baš naprotiv , makisimiziranje, odnosno izvalčennje najvećeg mogućeg procenta snage iz čitatovg tela ujedinjenjem svih mišićnih grupa kroz strukturu i omogućavanjem nesputanog toka impulsa energije kroz telo do mesta udarca ili bloka . Ne postoji nikakava mistična energija ,ljudsko telo se povinuje fizičkim zakonima kao i savki drugi objekt u kosmosu i nema nikakave mistike niti bilo kakvih ’’energija’’ sem čistog fizičkog impulsa proizvedenog u mišićima . Razlika izmedju unutrašnjeg i spoljašnjeg treninga je u tome što se u unutrašnjem treningu koristi čitavo telo za generisanje energije a u spoljašnjem najviše 50% telesnog potencijala. Unutrašnji trening se zasniva da dobrom poznavanju ljudske anatomije i Njutnove fizike , nema nikakve tajne u svemu tome mada mnogi mistifikuju unutrašnji trening i pričaju bajke . Prosto unutrašnji trening je jedna veoma precizna stvar i zahteva mnogo , treninga . možda previše za današnje uslove ,te zbog toga mnogi beže od toga i usvajaju spoljnu varijantu i bokserske principe u generisanju sile idarca , kretanju itd.

Šta ovo praktično znači? Znači da ving čun direkt treba da bude podjednako jak kao i bokserski direkt samo sa 50% kraće distance zaleta . Sa punim zaletom wing čun direkt bi trebalo da bude makar 20% jači od bokserskog direkta . Postoji još jedna razlika . Bokserski direkt silu koncentriše u jednoj tački, dakle kad se udarac recimo plasira u levu stranu grudi , bol će se osetiti samo na površini udarca , ving čun direkt , ako udari na isto mesto bi trebalo da silu prense na čitave grudi i to iznutra , ne samo lokaln o na mišiću , površinski gde je udarac plasiran .

Na žalost danas u svetu i to bez razlike u Kini , Hong Kongu, Tajvanu na zapadu , 90% ving čun vežbača u sparingu , radu na vreći i borbama koristi bokserski dirket . Naravno i to je bolje nego samo staviti pesnicu na grudi i izvesti udarac samo snagom tricepsa , kako to većina radi u formi i onda imati udarac bez stvarne snage da nekog povredi .

Elem , untrašnja komponenta se ne odnosi samo na udace ,blokove i strukturu jer to bi trebalo da se nauči na novu prve forme . Na nivou druge forme se uči pravilano kretanje i pozicioniranje uz očuvanje svega naučenog u prvoj formi .U trećoj formi se uči kako se generiše sila iz narušene strukture i kako istu povratiti 

Čitav stil se vrti oko ove ideje , svaki pokret je razvijen na ovom principu počevši od početnog udarca , preko svih ostalih tehnika , kretanja , oružija ... wing chun , ako se vežba kao spoljašnja  veština nije ništa više od šrazne ljušture , kao prelepa školjka koja je iznutra prazna , lepa za gledanje ali mrtva .