Origininalna istorija Wing Chuna

 U davna, pradavna vremena živeo je jedan mali plavi narod po imenu ... Čekaj! To je neka druga istorija. Beše to leta gospodnjeg 1644 kad posle suše udari poplava i ojeba sav pirinač u Kini. Narod gladan, propištao od muke, gleda u Beogr.. Peking , traži leba od cara ali leba ne bijaše. I trpeše oni neki dan dok se ne podnapiše u Milevinoj kafani,a lako se napiše jer na prazan stomak piće fata brzo, te onako pijani zapucaše pravo kod cara. Uz put piće popustilo ali krče creva pa oni onako mamurni popizdeše još više, podo’vataše neke pritke iz bašte i rešiše da cara izudaraju. Videli to panduri, krenuli da zaustave seljake ali seljaci ljuti pa im jebaše mater na licu mesta. Panduri udarili da beže kroz neke vrzine kud koji a šef stanice udario kroz neki šumarak dok nije naleteo na neke Mongole što su tu kampovali. ’’Pomoz Bog’’ kaže šef. ’’Bog te j.., ovaj...pomogao’’ rekoše Mongoli,’’šta tražiš ovde’’. I tu im šef ispričao sve te plakaše i kukaše dok Mongoli ne pristadoše da podju sa njim i rasteraju seljake.

Za to vreme seljaci dođoše do careve kuće i počeše da lupaju na  vrata.. Kad je car video šta se dešava on ti krenu kroz baštu da pobegne , popeo se na drvo da preko grana preskoči ogradu ali omakne i obesi se na ljuljašku. U to doba dodjoše oni kamperi i oteraše seljake, uđoše u kuću i nađoše jadnog cara o bešenog. Vide oni prazna kuća, malo se raspitali kod komšiluka , nema rodbine , nema ko da traži nasledstvo te oni proglase kuću svojom, a njihov čovek radio u katastru pa oni to registruju za sitne pare i ogazde se. Narod se malo bunio tu i tamo ali ko pisne dobije po tikvi i umukne.Jedino se onaj nesrećnik iz Fuđiana borio za nasledstvo  , na kraju pobegao na Tajvan i tu umro .

Elem bejahu neki ljudi što im ova privtizacija nije bila mila pa se odmetnuli po nekim vukojebinama da dižu bunu. Bio neki manastir Bogu iza tregera i tu se oni okupe da dignu tu bunu.E sad manastir jeste bio muški ali bila neka  baba general , inače su babe bile poznati generali kroz kinesku istoriju , i ta ti baba življaše medju tim monasima i bijaše im vođa. I kako je baba bila dokona jer je bila general pa nije morala da pravi zimnicu ni da štrika čarape za unučad reši ona od silne dosade da napravi nenadjebiv kung fu stil kojim će mrske okupatore i domaće izdajnike da istera iz zemlje. I tako baba mislila , mislila pa nikako da dokona šta da radi dok jednog dana u rano proleće kad se topi sneg i voda natopi zemlju ,  ne vide kako kokoška davi glistu koja je jadna pobegla na površinu od te vodurine. I sinu ti babi,’’ ete ga , sa’  ću ga opravim , ima da izdignemo mongole ki svinja vratnicu’’. I tako baba okupi bratiju i krene da ih vežba ali ukapira da joj to nije dosta ljudi pa krene po selima da oko manastira da agituje za njenu onu stvar i okupi jedva milion ljudi. Šta je milion na onoliku Kinu, dva sela , to stane u pola konaka manastirskog. I niko ne bi primetio tu šačicu naroda da peta kolona nije proradila i jedan monah , isto general , otidne kod cara i opanjka babu.Inače taj izdajnik je bio malo onako , nastran. Imao je jednu obrvu belu i voleo je dečake. U’vatila ga baba jednom kako gleda kroz rupu u svlačionicu i on onako ljut što ga je baba ufatila na delu odna ode kod Mongola i kaže kao ih baba ogovara gde stigne , da im baca mađije, da podbunjuje sela i kupi seljake za protest. 

 Car popizdi , pošalje vojsku sa sve topovima i jebe im sve živo i mrtvo , jedva je baba spasila glavu i utekla. Utekli još neki nesrećnici ali oni nisu važni z a ovu priču. I tako se baba vukla po nekim vukojebinama i bežala od mongloskih kampera a i oni nisu kurcu rebra slomii da babu ufate nego su se izležavali po livadama i pušili travu dok su im konji jeli tu istu travu.

I tako baba nabasa na neko selo u nekoj planinčini koja je tolika da se i Crnogorci krste kad je vide. U tom selu bio neki čiča i imao ćerku. Čiča (nije Draža, njega su komunisti ubili pre nego što je baba došla u selo)  je prodavao puding, u stvari on je pravio puding a ćerka prodavla. I ta je idila trajala sve dok baba nije nabasala na selo i kao z’inat baš u tom momentu lokalni šef milicije zapazio devojku i bacio oko na nju( imao jedno stakleno). I tako rešio on da se ženi jer mu devojka mnogo omilela a i podsećala na pokojnog oca, imala lepe guste brkove i mogla sama da unese trokrilni šifonjer kroz prozor. Obletao on, obletao, devojka se nećkala i na kraju on reši da je ženi na silu. Ili svadba ili pokolj. Šta će, kud će, devojka jadna zaždi u šumu i krene da plače i da kuka da se nebo ražalilo i udarila kiša kakva se ne pamti. Čula to baba i onako mokra uzme devojku i povede je u svoju kolibu i počne da je teši. Devojka neutešna i baba sve mislila dok nije smislila da devojku nauči kako kokoška davi glistu. Devojče beše talentovano a i kršna planinka i baba je brzo nauči tajnom kung fuu. I kaže joj baba ovako, vidi dijete prvo ćeš đuvegliju da uvatiš za muda to ti je Tan Sao, pa ćeš da mu uvrneš muda i povučeš, pa vratiš , pra povučeš i tako tri puta i eto ti prva forma. Onda ćeš da mu priđeš sa slepe strane i udariš mu mošu, on je i onako slep u jedno oko i to ti je eto druga forma i to originalna. I na kraju ga ubodi prstom u zdravo oko , to ti je treća forma. Ajde sad idi malo i vežbaj na onom Javoru sa tri grane pa rano na spavanje u sutra zorom u selo da se najbeš majke mladoženji. Kako baba reklo tako i bilo. Devojka se najebala svega živog i mrtvog šefu stanice i pobegla sa svojim dečkom na more. Šta je dalje bilo sa babom niko ne zna, verovatno je skapala od gladi u planini ako se nije udala negde. Elem, devojka i njen dečko sreli neke glumce i od dosade ih učili kung fuu jedno 200 godina.

Posle dva veka naišao neki doktor i lečio glumce of sifilisa i oni ga nauče kung fu ali mu zaprete da ne sme nikom da ga pokaže osim najbližoj familiji. I tako ga on pokazivao najbližoj familiji i oni svi milsili da je poludeo ali taka vremena bila kad ga stariji pokaže ti ima ćutiš i da ga gledaš. I dok je tako doktor vežbao u avliji jedan da prolaziše lokalni diler i onako kroz nos tiho nudi devize pa je čuo da se nešto dešava i počeo da gleda kroz rupu na tarabi. I tako on gledao neko vreme dokle ga doktor nije ufatio. E, sad, doktor nije znao koliko je diler video pa je pozvao svog mlađeg sina da proveri, Diler naravno ovejan i u’vati malog i odere ga od batina. Doktoru to ne bi milo pa sve misli šta će da radi dok nije smislio da dileru pokaže iskrivljeni ...kung fu, a onaj pravi mu nije pokazivao. I tako diler od deviza postao poštovan bismismen i učitelj kung fua i pokazivao ga samo za velike pare.

U komšiluku tog dilera živeo jedan mali ćelavi i hteo da nauči kung fu i diler ga primi vežbali jedno dva tri dana dok dilera nije strefio šlog te on umro a malog poslali na školovanje u veliki grad. I taj mali tamo naiđe na sina od onog doktora od onomad i on mu pokaže orginalni , pravi ...kung fu . I taj mali posle se vrati kući i počne da bije sve redom i toliko se proslavo da su i flim snimili o njemu. Jedina mu mana bila što je voleo da puši drogu. I tako je nasto najbolji stil kung fua na svetu

Odgovori na neka pitanja

Vremenom sam dobio mnogo pitanja na koja na žalost nemam mnogo vremena da odgovaram. Neka pitanja su se izdvojila po brojnosti pa ću na njih ukratko odgovoriti.

1. Šta imam protiv Wilijama Čeunga i zašto ga napadam?

Odgovor je , ništa i ne napadam ga. Gospodin Čeung ima pravo da misli, radi,govori i piše sta želi. Takođe ima svako pravo da napravi svoj ''kung fu''stil i da sebi zvanje kakvo želi, da ima učenike i njima daje rangove, što je i uradio. Ja sa druge strane imam isto tako pravo da u sve to ne verujem jer sve što je gospodin Čeung ikada rekao je dokazano kao lažno i pogrešno i svi njegovi dokazi se pokazali kao falsifikati. Ako on ima pravo da iznosi priče kakve želi ja imam pravo da te priče opovrgnem jer on direktno i jako bezobrazno vređa sve vežbače Ving Čuna koji ne vereuju i ne vežbaju njegov ''stil''. Naravno , svako ima pravo da izabere da gospodinu Čeungu veruje , kao što svako ima pravo da se vodi dokazima i istom ne vereuje. Gospodin Čeung ima pravo da tvrdi šta želi ali ako te tvrdnje nisu dokazive svako ima pravo da to jasno kaže. Ja gospodina Čeunga nikada nisam napao na ličnom nivou niti ikada rekao bilo šta uvredljivo na njegov račun. Uvek sam vodio računa da se bavim isključivo pojedinačnim tvrdnjama i činjenicama.

2. Zašto ne poštujem Srpske kung fu majstore?

Ovo je u principu pogrešno pitanje. Ne radi se o tome ima li neko ikakav rang već kakav je ko čovek. Imati visok rang u borilačkim veštinama ne povlači automatski poštovanje. Kao što ne poštujem sve sveštenike, lekare, profesore...tako ne poštujem sve instruktore kung fua. Poštovanje je nešto što mora da se zasluži. Dela definišu moj odnos prema drugim ljudima, ne titule i zvanja. Oni koji su svojim delima to zaslužili imaju moje puno poštovanje, oni koji nisu , nemju. One koje ne poznajem i nisam imao nikakvog kontakta, o njima nemam definisano mišljenje.

3. Zašto napadam druge instruktore kung fua?

Ovo jednostavno nije tačno. Nikada nikoga nisam napao, ni direktno po imenu niti pisao u stilu da nekoga prozivam ne pominjući ime ali dajući do znanja o kome se radi. Ne bavim se ljudima već isključivo pojavama. Valjda se svi slažu da je laganje, falsifikovanje, širenje glasina, širenje bezrazložne mržnje, ogovaranje, kriminal , loše. Ako postoji neko ko misli da su ove pojave pozitivne onda zaista ne znam šta da kažem. Kao što rekoh, bavim se opštim pojavama a ne pojedincima,a ako se neko prepoznao u mojim tekstovima neka razmisli zašto se prepoznao.

4. Zašto sam promenio istoriju Ving Čuna?

Nisam ja promenio ništa već samo izneo činjenice koje su rezultat ozbiljnih istraživanja obavljenih od strane ozbiljnih institucija. Žalosno je da postoje ljudi kojima je lična dobit i interes iznad istine i žele da se i dalje veruje u bajke a ne u činjenice. Kineski istoričari i arheolozi su rekli svoje, sada svako može da bira kome i u šta će da veruje, nauci ili ljudima koji sa istorijskom naukom nemaju nikakve veze a govore stvari koje njih same prikazuju kao posednike nekakvog eksluzivnog znanja i veštine.

5. Zašto ne konačno ne objasnim šta je struktura i kako se koristi?

Zato što znanje nije besplatno. Ko hoće da nauči pravi Ving Čun neka plati, ne mora meni, ima još majstora ( istina ne mnogo) koji znaju i potpuno razumeju šta je struktura. 

6. Šta mislim o tome što mene i stil kojim se bavim niko ne priznaje u Srbiji?

Ne mislim ništa, u Srbiji niko nikoga ne priznaje pa što bih ja bio izuzetak? Sa druge stran postavlja se pitanj ko je to merodavan u Srbiji da procenjuje bilo čije znanje i veštinu? Koja institucija i koji ljudi? Na osnovu čega? Stil kojim se bavim je uvršten na listu kulturno istorijskog nasleđa Hong Konga, a u postupku je da se stil nađe na istoj listi u NR Kini. Što se tehničkog dela tiče neko bi morao ne samo da prvo nauči osnove ( struktura,generisanje sile, pravilan rad nogu, či sao) nego da bude na majstorskom nivou stila kojim se bavim da bi mogao da proceni koliko znam i gde sam sa veštinom. Procenjivati nečije znanje i veštinu a nemati apsolutno nikakvog znanja o stilu kojim se ta osoba bavi pokazuje o čemu se tu zapravo radi i kakvi su motivi iza takvih priča.

7. Hoću li održati seminar u Srbiji?

Ne! Seminari su prevara jer ništa ne može da se nauči, to je samo način da se uzme novac. Za dan ili dva sa po par sati rada u grupi koliko zaista može da se nauči? Pravi seminar mora da traje najamnje 4 do 5 dana sa najmanje 6 sati rada sa trenerom i to u grupi ne većoj od 4 čoveka. Ving Čun je veoma sofisticirana veština sa velikim brojem sitnih detalja. Trener mora da posveti punu pažnju učenicima i ispravlja svaki pokret jer se pogrešne navike usvajaju veoma lako čak i kada je sve dobro objašnjeno. Zato je rad u velikoj grupi kontraproduktivan jer trener fizički ne može da isprati toliko ljudi i sve isprvi. Takođe broj sati je veoma bitan jer zaista ima mnogo detalja koji se moraju do tančina objasniti i trener mora da bude siguran da su učenici razumeli u potpunosti šta im je rečeno i pokazano. Zato sam protiv klasičnih seminara jer su gubljenje vremena i novca vežbača.

8. Optužen sam da sve što radim , radim u ličnom interesu.

 Ovde treba razjasniti nekoliko stvari. Pre svega apsolutno svi rade u sopstvenom interesu. Nekim ljudima su usta puna viših ciljeva ali se sve svodi na dokazivanje i pokazivanje ko je bolji, ko ima više učenka, ko više zna i ko će zaraditi više novca. Ja takve stvari nikada nisam radio. Nikada nisam stavio lični interes ispred istine i fundamentalnih moralnih načela, kako reče Njegoš '' Svak je rođen da po jednom  umre ,čast i bruka žive dovijeka.'' Nemam nikakav finansijski ineres od kung fua i to valjda stvalja tačku na ovako glupe tvrdnje. Sa druge strane , moje istraživanje kung fu istorije jeste lični interes jer to volim i uživm u tome. Moje dugogošnjie istraživanje i potraga za najstarijim i najoriginalnijim Ving Čun stilom i vežbanje istog jeste lični interes, jer prosto želim da se bavim najboljim mogućim Ving Čunom koji postoji. Volim da pišem i prezentujem podatke do kojih sam došao pa i to je neki lični interes. Odlasci u Hong Kong radi Ving Čun treninga i odlasci na  ostrva  i putovanja po Tajvanu radi izučavanja Belog Ždrla i svakodnevni treninzi  kod mog učitelja u mestu gde živim je takođe lični interes jer radim na sebi i želim da se usavršavam koliko mogu. Eto to je moj lični interes. Mnogo vremena, teškog rada i novca sam uložio u kung fu i nije mi žao jer to je definitivno meni najvažnija stvar posle porodice i prijatelja.

9. Bilo je više pitanja u vezi pojedinačnih stilova i ljudi koji ih podučavaju 

Stilove kojima se aktivno ne bavim ma koliko ih dobro poznavao, ne komentarišem. Ljude koje ne poznajem ne kometarišem ,kao što ni ne komentarišem nivo nečije veštine jer različiti stilovi i različiti ljudi se usavršavaju u različitim pravcima. Još više ne komentarišem ljude koje poznajem ili sam nekad poznavao. O prijateljima ne želim da govorim javno a onima koji su me bez razloga napadali i i dalje napadaju nemam šta da kažem. U potrazi za pravim trenerom i stilom svako mora sa da odluči gde mu je najbolje.


10. Da li je Ving Čun najefikasnija veština i koji stil Ving Čuna je najbolji.

Veština je noliko efikasna koliko se rada uloži u trening, Nema bolje ni lošije veštine, sve su dobre ako se pravilno vežbaju. Što se tiče najboleg Ving Čun stila za mene je najbolji  Ving Čun Zmije I Ždrala, za nekog dugog verovatno neki drugi jer svako mora za sebe da nadje odgovor na ovo pitanje-

Profil prosečnog trenera borilačkih veština

Svedoci smo neprestanih svađa, tenzija, širenja laži, ogovaranja i drugih negativnih pojava među različitim klubovima ili stilovima borilačkih veština. Zla krv je gotovo pravilo i gotovo da nema kluba gde trener neće štedeti dah da nekoga oblati i napljuje. Oni koji se drugačije ponašaju su zaista retkost. Koji su razlozi ovakvog ponašanja? Odakle dolazi toliko zlo koje se širi među vežbačima tradicionalnih borilačkih veština.

 Bez izuzetka , kada primitivnog i iskomplesiranog čoveka ostavite bez argumenata on će posegnuti za nasiljem . Nasilje je poslednja linija odbrane primitivizma i egoizma . Neutaživa želja za dokazivanjem , za priznanjem sopstvene vrednosti od strane drugih će neminovno dovesti do sukoba sa drugima jer ljudi imaju drugačija mišljenja ,drugačiji pogled na svet , drugačije vrednosti a najčešće i sami imaju problem sa sazrevanjem i realnim sagledavanjem svog mesta u svetu i sopstvenog značaja , te će svakog ko se bavi istom delatnošću gledati sa podozrenjem , kao nekoga ko je tu da im zauzme mesto koje smatraju(potpuno pogrešno)da im sa pravom pripada.

Kada se realnost sudari sa slikom koju neko ima o sebi onda nastaje probelm koji se može rešti na dva načina, realnim sagledavanjem sebe i svog pogleda na sveta te promenu i usklađivanje istih sa stvarnošću ili kod nezrelih ličnosti, odbijanje da se to učini i održavanje prethodne slike o sebi po svaku cenu .

Svi imamo ograničenja , fizička, intelektualna ,psihološka, kulturna , etička, moralna  i to je normalno . Čovek bi trebalo da bude svestan ove činjenice , kao i da bude svestan da ako nešto ne zna ,ne može ili ne ume , da ga to ne čini lošom ili lošijom osobom jer pre ili kasnije svi dođemo do neke granice svojih sposobnosti koju ne možemo da pređemo , prosto , takva je priroda čoveka i protiv toga se ne može ništa uraditi . Nema ništa loše u tome da se nešto nezna jer niko se nije naučen rodio ,na kraju svi se rodimo sa nekakvim nasleđenim kapacitetom za učenje i prosto postoji granica preko koje stvari jednostavno ne razumemo , ne možemo svi biti naučnici i to se ne može promeniti. Postoje ljudi koji su genetski fizički sposobniji od drugih, takođe postoje ljudi koji imaju urođena ili stečena fizička ograničenja . Jesu li ljudi koji usled bolesti , nesreća , genetike ne poseduju pun fizički kapacitet manje vredni ? Na kraju , postoje ljudi koji imaju drugačiji pogled na svet ,drugačije ciljeve i traže ispunjenje sebe i svojih ciljeva na drugačiji način .Jesu li ti ljudi manje vredni samo zato što su drugačiji ? Postaju li oni automatski neprijatelji samo zato što ne dele isto mišljenje i pogled na svet ?Odgovore svi znamo .

Sa druge strane , primitivni i iskomplesirani ljudi nisu u stanju da napred navedeno shvate na ispravan način . U svojim očima oni su najbolji (često najbolji na svetu) i samo njihov pogled na svet je ispravan a nivo znanja i veština koje poseduju je najviši nivo istih , sve preko toga ne postoji. Svi oni koji ne dele njihovo mišljenje i nemaju sliku o njima kakvu oni sami imaju o sebi su neprijatelji. Naravno , realnost ne haje za to kako ko sebe doživljava te se ovil judi često sreću sa činjenicom da stvari nisu onakave kakvim ih oni doživljavaju. Svaki takav sudar sa realnošću će umesto modifikacije sopstvenog mišeljnja i zauzimanja pravilne pozicije voditi u agresiju čiji je cilj očuvanje prethodnog mišeljnja.

Agresija može biti verbalna ili fizička ali bez obzira na oblik , koren agresivnog ponašanja i cilj su isti. Koren se nalazi u nedostatku samopouzdanja i nerealnoj slici o sebi samome. Cilj je da se sebi ( i publici ) pokaže i dokaže ko je bolji i jači i u isto vreme da se diskredituje osoba koja je uzdrmala ideal slike koja se o sebi ima .

Što je osoba primitivnija , neobrazovanija , što je kompleks niže vrednosti izraženiji to će i stepen agresije biti veći , počevši sa diskreditacijom rada i načina rada , preko diskreditacije na ličnom nivou, preko uvreda na ličnom nivou , pretnji do, na kraju fizičke agresije a sve sa jednim ciljem , da se kaže:''Ja sam jači / bolji od tebe .

Tužno je što ovakve osobe čine većinu trenera borilačkih veština , ne sao kod nas već i u svetu . Još je tužnije što oni imaju pristupa maldim osobama i deci te svoje vrednosti i svoj pogled na svet šire kao virus i izazivaju svađe i zlu krv među ljudima koji se nikada nisu sreli niti su jedni drugima išta nažao uradili.

Zadatak je svakog normalnog  trenera da sopstvenim primerom pokaže kako se treba ponašati i kakve vrednosti podržavati.