Duh Budoa

Budo , široko poznati termin u borilačkim veštinama koji označava srž japanskih borilačkih veština, moral , kulturu i duhovnost istih. Ono sto ću napisati će svakako izazvati mnogo negativnih reakcija ali gledajući budo iz perspektive istorije kao nauke i iz perspektive Kineskog i drugih Azijskih naroda ova reč dobija svoj pravi smisao .Istina pre svega . Termin "budo" je novijeg datuma i delo je jednog čoveka . Predstavnik Japanske policije Hiromichi Nishikubo je 1914 .godine objavio seriju članaka gde raspravlja o pravilnom opštem nazivu japanskih borilačkih veština i tvrdi da je termin budo ( borilački put ili način ) mnogo precizniji i bolji od zastarelog bujutsu ( borilačka tehnika) . Termin budo , smatrao je Hiromichi, je mnogo prikladniji da se koristi u školskim ustanovama kako bi se mladim generacijama lakše usadila svest o potrebi žrtvovanja za cara i državu , ideje časti ( japanska ideja časti) i slično  . Hiromichi 1919 postaje upravnik največeg borilačkog koledža u japanu (Bujutsu Senmon Gakko) i odmah mu menja ime u Budo Senmon Gakko ,da bi nedugo potom zvanična izdanja knjiga i časopisa koja se bave borilačkim veštinama ( kompletna literatura) pošela da koriste nazive budo, kendo, ,djudo,kjudo umesto budjucu, kendjucu, djudjucu,kendjucu. Ministarstvo obrazovana usvaja ovu terminologiju 1926 .godine . U narednih nekoliko godina Ministarstvo obrazovanja proširuje značenje reči budo da bi 1931 reč budo označvala obavezno ideološko gradivo predavano u svim držvanim školama .

Budo sistem , tačnije gendai budo sistem ( novi borličaki sistem \put\pristup koji obuhvata djudo, aikido,kendo, iaido, karate do ,kyudo) su korišćeni u sistemu državnog obrazovanja kako bi mladim generacijama usadili slepu poslušnost i lojalnost prema državi , caru i pretpostavljnima kao i osećanje uzivšene vrline koje se ogleda u požrtvovanju i potpunom odsustvu vrednovanja sopstvenog života u odnosu na državu , cara i pretpostavljene .

Škole tog perioda su u Japanu više potsećale na kasarne nego na obrazovne ustanove . Konstantni drilovi , uniformisanost , vojnički rečnik , izuzetno ponižavajuće kazne za najbanalinije prestupe , obavezno ponavljanje zakletvi caru , slogani protiv neprijatelja na svakom koraku kao i obavezni treninzi borlačkih veština su stvorili generaciju slepih poslušnika ,spremnih da žrtvuju sebe na bojnom polju u slavu japana i cara kako bi izbegli sramotu koju bi nosili oni i njihove prodice da urade suprotno. Potpuno odsustvo lične odgovrnosti za svoje postupke načinilo je od ove generacije ljude koji su počinili najgore ratne zločine u istoriji ljudske civliazacije . Oni su jednostavno bili trenirani da bezuslovno ispunjavaju svaku komandu svojih pretpostavljneih i nisu imali nikakvih moralnih , etičkih, ljudskih kočnica.

Ovakav militarizovani metod treniranja je očuvan i posle rata i kao takav bez značajnih promena je predstavljen zapdanjacima . I danas se može videti da je indoktrinacija kroz japanski budo vrlo jaka i da praktičari japanskih borilačkih veština često imaju potpuno nekritički odnos prema japanu , tradiciji i istoriji zatvarajući oči pred činjenicama .Naravno , treba razumeti da generacija instruktora koja je japanski budo predstavila zapdnjacima i nije zapravo imala drugog izbora jer oni nisu znali ni za šta drugo jer su i sami bili indoktrinirani što kroz školski sistem što kroz vojnu obuku i naravno kroz učešće u ratu.

Osnove japanskog fašizma su razvijene početkom Meidji reforme koja je počela 1868 . U najkraćim crtama ideoligija Japana iz ovog perioda se zasniva na sledećem :Japan je centar sveta a Japanski car je božnasko biće i direktni potomak boginje Amatersu (boginja sunca) .Japanski bogovi (kami) imaju poseban odnos prema japanu prema tome japan je izabrana zemlja i japanci su izabrani narod te je japanski narod i njegove institucije superiorni u odnosu na sve druge narode. Sve ovo čini osnovu Kodoshugisha (carskog puta) čija je božanska misija da sve nacije dovede pod isti krov tako da čitavo čovecanstvo može da deli prednosti koje donosi vlast japanskog cara

Sve ovo je duboko ukorenjeno u sve pore japanskog načina života i razmišljanja i ista poruka se prenosi kroz japanske borilačke veštine. Na kraju rata zbog politike SAD i straha od komunizma koji uhvatio maha u posleratnim Japanu mnogi ratni zločinci nisu osudjeni za dela počinjena tokom rata. Izmedju ostalih i Kodama Yoshio, Sasakawa Ryoichi i Nobusuke Kishi .

http://en.wikipedia.org/wiki/Yoshio_Kodama

http://en.wikipedia.org/wiki/Ryoichi_Sasakawa

http://en.wikipedia.org/wiki/Nobusuke_Kishi

 Sasakawa je finasijski podržavao veliki broj majstora i njihove škole koje je koristio u antikomunistickim aktivnostima koje su često uključivale nasilje .Takodje , koristio ih je da širom sveta kroz praksu borilačkih veština demonstriraju superioronst japana uopšte .

Mnogi zapdnjaci su prihvatili  ne samo ovu postavku da su japanske borilačke veštine superiornije u odnosu na sve ostale već i mnoge aspekte japanske kulture. Više od svega uznemiruje činjenica da su mnogi zapadnjaci usvojili verovanje da Gendai budo sistemi mogu biti praktikovani kao kompletna forma religijsko estetske prakse sa uzvišenim moralnim i etičkim vrednostima koji vode u prosvetljenje .

Ne ulazeći  u raspravu  o kompletnoj religijskoj doktrini Zen budizma I njegovog krajnjeg cilja želim da se osvrnem na odredjene specifičnosti Zen filosofije koje su ga učinile neodvojivim delom japanskih borilačkih sistema ili je tačnije reći da su se zen i japanske ratničke veštine stopile u jedno.Retko ko se zapita zašto je baš Zen budizam bio toliko omiljen medju ratničkom klasom u feudalnom Japanu i kasnije medju vojnicima u imerijalnom periodu .U najkraćim crtama , Zen relativizuje pojmove dobra i zla . Rat i nasilje kao pojave nisu kontradiktorne zen praksi niti su prepreka na putu prosvetljenja . Sve dok postupci ratnika nisu uslovljeni njegovom željom ( želja je glavni izovr patnje u budizmu i oslobadjanje od želja vodi u prosvetljenje) , sve dok nema emocionane vezanosti za postupke nema prepreka na putu prosvetljenja . Ukoliko su postupci ratnika izazvani spoljnim uticajima te ratnik reaguje po sili dogadjaja a ne po sopstvenom nahodjenju , ma kakvi ti postupci bili oni nisu u koliziji sa zen praksom  . Ovo nudi potpuno negiranje odgovrnosti čoveka za svoje postupke i ovakav vid zen budizma je bio inkorporian u japanski budo , vojsku , školski sistem stvarajući fanatike potpuno indiferente u odnosu na spostvenu sudbinu a pogotovu na sudbinu drugih.Potpuno je jasno da je zen budizam kao i borilačke veštine , zloupotrebljen od strane establismenta za ostvarenje vojno političkih ciljeva fašitičkog japana prve polovine 20 veka .Japanska vlada je imala potpunu i bezuslovnu podršku tadašnjih zen učitelja .Kao posledicu ovakve religijske indoktrinacije imamo 50 miliona žrtava , uglavnom civila , žena i dece širom Azije u periodu od 1895 do 1945 . godine .

Dovoljno je pomenuti jedan dogadjaj da bi se videlo kakvim su se sredstvima koristili Japanci u ovom periodu

http://en.wikipedia.org/wiki/Nanking_Massacre

Nedugo iza ovog dogadjaja u Japanu izlazi publikacija "Zen Budizam i njegov uticaja na Japansku kulturu " , Isečak iz te publikacije govori sam za sebe dovoljno : " Mač je sredstvo za ubijanje i postavlja se pitanje kako može biti doveden u vezu sa Zen budizmom koji uči ljubavi i milosrdju.Činjenica je da veština mačevanja pravi razliku izmedju mača koji ubija i mača koji daje život. Mač koji je u ruci tehničara , ma koliko njegova tehnika billa napredna nikada neće moći da ode dalje od sredstva za uzimanje života jer on nikada ne poseže za mačem sem ukoliko ne želi da nekoga ubije. Sasvim je drugačiji slučaj sa onim ko je neizostavno primoran da se lati mača bez ikakve druge mogućnosti ..Takav čovek nema želju da povredi bilo koga ali neprijatelj samom svojom pojavom i željom za borbom od sebe pravi žrtvu .U takvoj situaciji mač automatski sprovdi pravdu koja je u službi milosrdja . Mać više ne predstavlja oružije a mačevalac se pretvara u najvirtuoznijeg umetnika koji izvodi umetničko delo neverovatne vrednosti ." D. T. Suzuki

Iz citiranog se jasno vidi na koji način zen budizam daje opravdanje za ubistvo .

Neki od najpoznatijih i najcenjenijih Zen učitelja kao što su Omori Sogen i Yasutani Hakuun su bili poznati ultranacionalisti i militaristi i uzeli su aktivno učešće u dogadjajima pre i u toku Drugog Svetskog Rata .Čovek koji je slavljen kao najveći majstor zena 20. veka Toyama Mitsuru je bio obaveštajac , krijumčar opijuma , kum kumova organizavanog kriminala u Japanu posle rata .

http://en.wikipedia.org/wiki/Omori_Sogen

http://en.wikipedia.org/wiki/Hakuun_Yasutani

http://en.wikipedia.org/wiki/T%C5%8Dyama_Mitsuru

Napred izneseni tekst sadrži činjenice kojih bi svaki praktikant japanskih borilačkih veština trebalo da bude svestan . Činjenica je da su gotovo svi Japanski majstori iz vremena upoznavanja zapada sa japanskim budoom bili vojno angažovani te da su odrasli i bili vaspitani u duhu japanske superiornosti i mrzeli su sve što nije japansko. Taj duh japanskog elitizma se može oseteti kod praktikanata japanskih sistema i ogleda se u potpuno nekritičkom odnosu i preteranom oduševljenju prema svemu japanskom , posebno prema borilačkoj i spiritualnoj praksi japanskog budoa .Kao što možemo videti budo je novijeg datuma i konstruisan je i korišćen od strane japanske vlade sa sasvim specifičnim ciljevima  .

Upada u oči činjenica da svi japanski majstori vode poreklo od samuraja . Biti majstor borilačkih veština u Japanu zahteva samurajsko poreklo .Generacije japanskih i zapadnih praktikanata borilačkih veština su bivale a i danas su opijene pričama o samurajima , uzvišenom moralnom kodu , besprekornoj ratničkoj veštini i sl.Dva najpoznatija dela o samurajimasu  "Hagakure" koje je delo Tashiro Tsuramotoa i "Bušido ,duh Japana" koji je delo Dr.Nitobe Inazoa su zapravo izvor I kamen temeljac današnje slike o samurajima. Ne postoji ni jedno drugo delo pre ove dve knjige koje govori o samurajima I bušidou na takav način . Oba dela  predstavljaju u suštini fabrikacije autora bez prave potpore u materijalnim dokazima i činjenicama .

Posvetimo prvo pažnju Dr. Nitobe Inazou ( popularizatoru mada ne i pronalazaču termiina bushido) .On je bio potomak samurajske porodice ali je takodje bio i Kveker (hrišćanska sekta nastala u engleskoj polovinom 17 veka) sa izraženim hrišćanskim vrednostima .Samo i površna analiza dela "Bušido ,duh Japana" pokazuje da je delo plagijat rada dvojice uticajnih engleza toga vremena Charles Kingsley-a i Thomas Hughes-a .Oni su kreatori nečega što se naziva snažno (misićavo \muscular) hrišćanstvo . Oni su glorifikovali rat a sport , boks i ragbi su videli kao način za propovedanje hrišćanskih vrednosti  i pretvaranje mladića iz dečaka u ispravne hrišćane . Kingsley i Hughes su verovali i promovisali patriotizam , čast , hrabrost , požrtvovanje , fizičku spremnost , samokontrolu , poslušnost autoritetima , disciplinu , izdržljivost , skromnost , lojalnost . Plagirajući delo dvojice engleza  Nitobe je zajedno sa koautorom   Anna Harshorne koja je kanadjanka ,napisao delo "Bušido ,duh Japana" koje bilo namenjeno zapadnjacima u cilju promocije japanske kulutre  ."Bušido ,duh Japana" je delo koje samuraje predstavlja kao ratike -svece koji potpuno odgovaraju opisu vitezova kralja Artura iz dela Sir Thomas Malory-a. I dok se Malorijeva vizija Arturovih vitezova uzima kao primer fantazije Nitobeovo delo se i dalje smatra "svetim pismom" medju praktikantima borilačkih veština . Ovo delo je kasnije korišćeno kao propagdni materijal medju samim Japancima glorifikujući besprekorne ratnike Japana koji su postali uzor mladim generacijama .

Drugo delo koje nas upoznaje sa kodom samuraja je Hagakure . Pre svega treba napomenuti da je Hagakure interpretacija razmišljanja jednog coveka ,Yamamoto Tsunetomo-a a koja je zabeležio njegov učenik Tashiro Tsuramoto .Pre nego se analizira delo Hagakure treba biti svestan odredjenih istorijskih dogadjaja . Vatreno oružije je u Japan stiglo sa Portugalcima 1543 . Pragmatični japanci su shvatili stratešku prednost vatrenog oružija i usvojili ga gotovo odmah .Čuvena bitka kod Nagasiroa 1575 godine je označila početak kraja samuraja kao ratnika u Japanu . Oda Nobunaga je korsteći vatreno oružije , ukopan iza palisada sa vojskom sastavljenom od ljudi iz nižih slojeva (uglavnom seljaka) koji su većinom bili hrišćanski konvertiti bukvalno obrisao severnu konjicu Takeda Katsuyori-a .Tokegawa Ieyasu je 1600 godine kod Sekigahare ponovo pokazao svu moć vatrenog oružija i bukvalno unišito vojsku lojanu Toyotomi Hideyori-u. Postalo je jasno da bez obzira na svo ratno iskustvo i veštinu koju poseduju samuraji jednostavno nemaju nikakve šanse u borbi prtoiv vatrenog oružija te da godine treninga sa zastarelim oružijem padaju u vodu pred samo 6 meseci taktičkog treninga sa vatrenim oružijem . Od toga doba stajaća vojska je bila sastavljena uglavnom od nižih slojeva stanovništva . Samuraji su , budući plemstvo a nemajući nikakvu stvarnu vlast niti je više bilo ptrebe za njihovim vojnim angažovanjem počeli da se bave administrativnim poslovima kako bi preživeli . Doba šogunata je doba mira i nikakvih ratova više nije bilo te nije bilo ni mogućnosti da se stekne ikakvo borbeno iskustvo . Klasa samuraja je bila pod budnim okom šoguna i pratio se svaki korak a nedugo po uspostavljanju šogunata su zabranjeni dvoboji .Glorifikovano ritualno samoubistvo je zapravo posledica zakona sa kraja 17 veka kojeg su doneli šoguni kako bi se lako i bez sudjenja oslobadjali političkih neprijatelja. Zakon zabranjuje da se imovina osudjenika na smrt prenese naslednicima već postaje vlasništvo države dok se imovina čoveka koji se sam ubio bez prepreka prenosi naslednicima. Tako su šoguni i velikaši bez sudjenja , daleko od očiju javnosti imali mogućnost da se lako oslobode onih koji su nepodobni .

Hagakure je delo nastalo viđe od 100 godina nakon uspostavljnja šogunata i japanom je čitav vek vladao nepomućeni mir . Yamamoto Tsunetomo na osnovu čijih kazivanja je nastalo delo je bio samuraj koji nije izvršio samoubistvo, kako je to zakon koji sam napisao kasnije,nalagao, kada se njegov gospodar ubio usled neslaganja sa politikom šoguna . Kako bi izbegao dalje progone on je postao budistički monah a kasnije spiritualni vodja samurajima iz bogatih familija . Treba naglasiti da sam Yamamoto Tsunetomo nije imao ni jedno borbeno iskustvo sem ukoliko se kao iskustvo ne računa ubijanje osudjenika na smrt . Ono što se bez ikakve sumnje uzima kao izvorno delo koje potpuno istinito govori o životu samuraja je zapravo vrlo slobodna interpretacija jednog čoveka koji je živeo u miru , izbegao smrt nepoštovanjem zakona a kao budistički monah učio mlade naraštaje etičkim i moralnim vrednostima budizma . Hagakure je više romantična vizija života jedne klase u nestajanju nego sto zaista ima uporišta u činjenicama .Ovo delo ne može proći ni površnu istorijsku analizu . Istina o ratnicima samurajima pre šogunata je ista kao i isitina o svim ratnicima svuda na svetu . Samuraji su bili brtualni ratnici , veoma vešti u svom načinu ratovanja .Što se tiče časti , morala i odanosti treba konsulotovati validne istorijske izvore ( ne romansirane istorije i biografije pisane za široku publiku) i brzo se može videti da izdaja , spletke , naručena ubistva , menjanje strane nisu ništa strano samurajima kao što nisu ništa strano ratnicima bilo gde u svetu . Samuraji su ratovali za platu i išli su tamo gde su bolje plaćeni .

Iako je potpuno jasno da samuraji u modernom ratu nemaju baš nikakvu ulogu , duh samurajstva tako veličanstveno predstavljen i glorifikovan je bio odlično propagandno sredstvu u kreiranju načina razmiljšljanja mladih generacija u periodo od kraja 19. veka do 1945 godine , zapravo u periodu imerijalnog uzdizanja Japana .Prava istina o bušidou je da je on formalizovan u doba šogunata , doba mira i prosperiteta a nema validnih podataka i ne zna se kako je ,ako je upošte postojao , izgledao neki kod samuraja pre toga doba . I dok hagakure i "bušido , duh japana" oslikavaju samuraje kao bezazlene osobe pune uzvišenosti i svih ljudskih kvaliteta istina je da su oni bili hladnokrvne ubice i to veoma vešte . Zaključak se nameće sam , bušido nema nikakve veze sa stvarnim srednjovekovnim samurajima ali zato ima sve veze sa japanskim imperijalizmnom u vremenu od 1895 do 1945 . I za kraj ostavljam link koji iznosi neke interesantne detalje o samurajskom načinu zivota .

http://www.stthomasu.ca/~parkhill/cj01/irepam.htm

Kung fu u školi

Želim da napišem nekoliko reči o radu sa decom . Ne želim da pišem o metodologiji rada i pravilnom pristupu ,suvoparnoj teoriji već želim da podelim svoje iskustvo , osećaj koji imam radeći svakoga dana sa decom.

Raditi sa decom je izuzetno naporno i teško , što su mladji to je teže raditi sa njima . Velika je odgovornost na nastavnicima , deca bukvalno ’’upijaju’’ sve što se pred njih iznese i to veoma brzo , dobro a još brže ono loše . Otuda rad sa decom nosi veliku odgovornost jer deca ovde provode ogroman deo vremena sa nastavnicima , često više nego sa roditeljima te se mora biti jako koncentrisan ne samo na gradivo koje se predaje već i kakve poruke nastavnik šalje i za kakve se vrednosti zalaže . Sistem je takav da su deca u školi po čitav dan , ima dece koja ostaju u školi i posle  9 uveče . Često mi se dešava da me mladja deca , obično prvaci nazivaju ocem . Ovo je izuzetan kompliment ali mi je u isto vreme jako žao te jadne dečice koja provode više vremena sa mnom nego sa svojim roditeljima . Kao što rekoh , jako su osetljivi i mora se biti jako obazriv u radu sa njima . Postoje tri vrste nastavnika , oni koji ne znaju svoj posao ,oni koji mrze svoj posao i oni koji svu decu gledaju kao svoju sopstvenu i brinu o njima upravo tako , kao o svojoj deci . Ponosno mogu da kazem da spadam treću grupu nastavnika i deca to osecaju . Klince je nemoguće prevariti kad se radi o emocijama i deca te vole ili te ne vole i to jasno pokažu. Što su mladji to su direktniji . Meni većeg priznanja nema nego kad čitvo odeljnje prvaka krene u trk kako bi me svi kompletno zagrlili ili kad odeljenje drugog razred sakandria moje ime svaki put kad udjem u učionicu i buni se svaki put kad završim čas jer ne žele da idu na druge časove . Oni malo stariji , sa kojima radim duže i već imaju neku osnovu engleskog jezika te možemo sasvim pristojno da komuniciramo mi poveravaju razne tajne, uglavnom ko se kome svidja  i takve neke stvari . I tu dolazimo do kung fua . Kung fu u radu sa decom nije cilj nego je sredstvo. Decu ne učim nasilju niti ih učim kako da se bore , već ih kroz fizički pokret učim osnovama jezika . Naravno , fizička aktivnost im je preko potrebna jer su po čitav dan u školi i ne kreću se dovljno , primećujem da zaostaju u razvoju fine motorike a kung fu se tu pokazao kao odlično sredstvo , posebno drilovi u paru i slepljene ruke . Kroz kung fu ih učim moralu i pozitivnim vrednostima , učim ih da poštuju druge i da poštuju sebe (nešto što baš neće naučiti od drugih). Kung fu mi služi i kao sredstvo dasmirim nemirne djake , posle sklekova i stajanja u nsikom stavu svi budu mirni kao bubice. Naravno , sa najmladjima sve mora da se radi kroz igru jer oni nemaju bas nikakvog interesovanja za kung fu i mora se nači pravi pristup kako bi zavoleli i vežbali kung fu punim srcem .  Rad sa decom je zaista težak , ali sa druge strane je zanimljiv i nosi sa sobom neke stvari koje su zaista prelepe . Kad se ostvari dobar kontakt sa decom i kad te deca zavole onda te više ne gledaju kao nastavnika već kao straijeg brata, ujaka a po nekad i kao roditelja, zavisi od uzrasta . Umeju da osete i najmanje pormene u raspoloženju, jako su osetljivi na to i kada nisam raspoležen a ima dana kada sam ili umoran ili prosto nije moj dan , oni to osete i onda daju sve od sebe dne bi li me oraspoložili , takvi časovi umeju da budu urenbesno smešni . Dešava se da odem neraspoložen na posao a vratim se super raspoložen i grlo me boli od smejanja . Deca su super i onoliko koliko imam problema u svetu odraslih ,jer se ne snalazim najbolje sa dvoličnošću ,licemerjem, lažima i svim otalim što karakteriše ponašanje odraslih sa decom mi je odlično jer su oni iskreni i direktni , ili je crno ili je belo , nema sredine i oni odlično osete ko ih ih voli i koje iskren sa njima a ko to nije

Čestitke

Puno sreće , radosti , veselja a pre svega zdravlja i treninga u novoj 2017 želi vam Sifu Vladimir Zlatić