Mnogi kung fu stilovi predstavljaju sebe kao originalne, najbolje, najefikasnije, jednsotavno naj... u svakom pogledu. Postavlja se pitanje postoji li zaista originalni ili najbolji ili najefikasniji kung fu? Odogovor na ovo na pitanje nije jednostavan. Oslanjajući se na desetogodišnje vežbanje kung fua na verovatno poslednjem mesto koje čuva, prenosi i vežba kung fu na tradicionalni način koji se nije promenio od vemena Ćing dinastije, pokušaću da dam odgovor na ova pitanja.
Krenimo od najjednostavnijeg pitanja, pitanja efikasnosti. Ovde ću ponoviti ono što sam rekao toliko puta ranije, stil je efikasan onoliko koliko se pravilnog, borbenog treninga uloži u isti. Ako se trening fokusira na sparing, kretanje, reflekse...sve one stvari koje su neophodne u pravoj borbi, stil će biti efikasan. Ukoliko je pristup treningu nerealan, stil neće biti efikasan. I ovo važi za apsolutno sve stilove bez razlike. Ni jedan stil nIje bolji niti lošiji od drugih. Različiti stilovi su nastajali u različitim vremenskim periodima i razvijani su za odredjene uslove i način borenja u momentu nastanka. Pravilo razumevanje prave istorije stila svakako pomaže razumevanju tehničke osnove stila i pomaže da tehnike razvijemo i prilagodimo našim potrebama i vremenu u kome živimo. Moramo takodje biti svesni da ne postoji savršen stil koji nema ni jednu slabost. Svaki stil ima dobre i loše strane i toga moramo biti svesni te razvijati dobre osobine do maksimuma a takodje raditi na tome da se loše strane otklone ili ako je to nemoguće u okviru stila koji se važba onda je svakako preporučljivo naučiti makar osnove nekog drugog stila koji će upotpuniti reprtoar tehnika. Na kraju to je način na koji su nastali i razvijali se svi stilovi kung fua koje poznajemo danas.
Sledeće pitanje, koji stil je najbolji, je jako često i uzrok je velikih rasprava, nesuglasica i često teških reči između pripadnika različtih stilova. Ovo pitanje možemo posmatrati iz više uglova, i sa bilo koje kojeg stanovišta da ga posmatramo, ono je u potpunosti bez ikakvog smisla. Pre svega, ne postoje dve identične osobe, ni fizički ni po karakteru. Različiti ljudi takođe treniraju iz različitih razloga. Imajući ovo u vidu sasvim je jasno da su različiti stilovi u izvesnom smislu najbolji za različite osobe. U prilog tome svedpči i činjenica da postoji toliki broj ratličitih stilova. Jednostavno u ratličitim vremenima, različiti ljudi su razvijali različite stilove koji su najbolje odgovarali njihovim potrebama, ciljevima, oružiju koje im je bilo dostupno, telesnoj građi, karakteru...itd. Sasvim je jasno da ono što je ''najbolje'' za određenu osobu može biti ''najgore'' nekog drugog. Polazeći od svog primera, Beli Ždral je za mene najbolji kung fu stil, jednostavno kao da je kreiran za mene. Beli Ždral je stil koji po svim parametirma meni odgovara najviše. Sa druge strane Tai Ći je za mene potpuno pogrešan stil. Učio sam Čen Tai Ći godinu dana, i iako je to jedna zaista lepa, praktična i vredna veština meni je išla jako teško, jednostavno nije za mene. Ono što je interesantno je da se Beli Ždral i Tai Ći baziraju na jako sličnim biomehančkim principima koji se na mnogo mesta preklapaju, jedna veština mi ide lako i jako mi prija dok je kod druge efekat potpuno suprotan. Dakle sa ove tačke gledišta jednostavno nema smisla uporešivati stilove. Kad već govorimo o upoređivanju, ovde naravno mislim na upoređivanje bezi ikakvih realnih osnova, je nešto što nalazimo uglavnom kod dece i nezrelih ličnosti. Samo će dete potpuno nekritički upoređivati stvari i porglašavati najboljim one koje njemu najviše znače. Ne postoji nikakva razlika između tvrdnje - ''Moj tata je jači od tvoga, moja mama je lepša od tvoje'' i tvrdnje- '' moj kung fu je bolji od tvoga'' ili ''moj kung fu je najbolji''. Ljudi koji trebaju neku vrstu validacije da su makar u nekom segmentu života uspešni ili čak bolji od rugih su sloni ovakvom upoređivanju. Zrela ličnost, svesna sebe i sopstvene vrednosti nikada neće napraviti ovakvo poređenje. Bogatstvo stilova koje danas još uvek postoji je nešto na čemu svi kung fu vežbači treba da budu zahvalni, jer toliki broj stilova čuva neverovatnu količinu znanja o načinima upotrebe ljudskog tela koje se akumulralo kroz vekove. Ne mogu se porediti istorija i hemija, jednostavno te nauke nemaju nikakvih dodoirnih tačaka, reći da je jedna bolja od druge je prosto glupo. Obe nauke su podjednako značajne, obe nam podjednako trebaju i obe su podjednako efikasne u svom polju delovanja.
Poslenje pitane je koji je stil orginalan. Odgovor je jednostavan, svi oni stilovi koji ne tvrde da su originalni. Mnogi će se pitati zašto a odgovor je zaista jenostavan. Zdrav čovek ne ide okolo i reklamira koliko je zdrav, to je prosto njegovo stanje duha i tela i nema potrebe da se time hvali. Poštena osoba ne dokazuje nikome da je poštena, jednostavno život i dela te osobe govore sami za sebe dovoljno. Samo oni koji žele da nekoga prevare ubeđuju druge da su pošteni. Tako je i u kung fuu, oni koji žele nekoga da prevare, da steknu neku korist govore o origanalnosti veštine kojom se bave. Generalno svi kung fu stilovi su originalni i ne postoje nekakvi stilovi originalniji od drugih. Postoje stilovi stariji od drugih ali to ne znači da originalniji.
Na kraju, kao znati da li je veština koja vežbate zaista kung fu? Vrlo lako, postoji nekoliko parametara oji će vam jasno pokazati jeste li veština koju vežnate zaista kung fu ili ne. Ako vam veština koju vežbate pomaže da postanete bolja osoba u svakom smislu, ona ste na pravom mestu, ako ne , onda ne radite kung fu. Ako ima politike, upoređivanja sa drugim stilovima ili priča o drugim instruktorima, ne radite kung fu. Ako se u klubu poštuju i promovišu pozitivne društvene vrednosti onda ste na pravom mestu.
