Vežbati kung fu na izvoru ne odnosi se samo na kvalitet veštine i znanja koje se dobija već je nešto mnogo više od toga. Često ponovavljana rečenicia '' Kung Fu je način života'' može u potpunosti biti shvaćena tek kada se živi, radi i vežba na istoku. Kung fu je ovde zaista način života, deo svakodnevice na način na koji to nije moguće ni u jednom drugom delu sveta. Ovde se kung fu zaista živi, posebno van velikih centara gde veliki broj ''profesionalnih'' učitelja drže škole sa velikim brojem učenika i posebno se specijalizuju za rad sa strancima. Tradicionalne škole, ako se tako mogu nazvati jer su mnogo više od toga, sačuvale su originalnu kulturu i pristup kung fuu i to se ne odnosi samo na način treninga već zaista na način života. Tradicionalne škole su sačuvale duh starih vremena i nije lako uću neku čak ni kao gost a kao učenik još teže, potrebne su veze, neko ko će da bude garant kararktera i posvečenosti vežbanju i ko će da pregovara sa učiteljem o primanju u školu. Biti deo takve škole je izuzetna čast i privilegija, nešto o čemu se uglavnom čita u knjigama ili gleda u filmovima. Tradicionalne škole su toliko drugačije od ''klubova'' da je to teško opisati. Pre svega atmosfera u kojoj se radi je toliko drugačija da strancu treba vremena da se na to navikne. Ogromno poštovanje postoji izmedju vežbača i naravano prema učitelju. Ovo nije nekakvo usiljeno poštovanje koje neki ''treneri'' sprovode u svojim klubovima kao i nekakvu strogu disciplinu. Poštovane je prirodno i neusiljeno, dolazi iz spoznaje koliko smo svi mi srećni što smo deo nečega jako važnog, nečega što samo mali broj odabranih može da bude deo, što smo deo jako stare tradicije i što imamo obavezu da tu tradiciju jednog dana nastavimo. Poštovaje dolazi iz svesti o značaju toga što radimo i što smo svesni činjenice da smo jedni od poslednjih čuvara nestajuće tradicije i nasledja. Posebna je čast i ogromna odgovornost na meni koji sam kao stranac primljen u takvu školu. Tradicionalna škola se ne reklamira, ne brine o broju učenika koji je uvek ograničen na svega 4 ili 5 aktivnih članova u datom momentu, više je mesto druženja, okupljanja i naravno vežbanja. Ne postoji nekakav ustaljeni program treninga već učitelj svakog učenika uči onoliko brzo koliko je on u stanju da ide napred što je lako jer ima svega nekoliko učenika. Tokom treninga učitelj svima pripremi tradicionlani čaj i povremeno svako sedne da odmori par minuta i popije čaj. Posle treninga se sedne , pije se čaj, obično neko donese i sitne kolače pa se priča o svemu i svačemu. Nikada se trening koji počinje u osam nije završio pre ponoći. Pre početka treninga neko od učenka obavi malu ceremoniju i ostavi ponude pred oltarom sa slikom osnivača stila.
Na sledećih nekoliko video zapisa vidimo godišnje okupljanje svih aktivnih i bivših članova kluba na proslavi rodjendana osnivača stila. Svi učestvuju u ceremoniji , izvode se forme , drilovi i borbe u čast osnivača stila i nakon toga se sedne i svi se počaste kolačima i čajem koji se posebno pripremaju za tu priliku. Gotovo polovina ljudi je došla sa drugog kraja ostrva samo da bi prisustvivali ceremoniji.
Na prvom klipu vidimo tihu molitvu za osnivača stila gde svi članovi upale štapiće tamjana po običajima odavanja pošte precima.
Nastavak prethodnog klipa i kraj molitvene ceremonije
Slika sa učiteljem
Na ovom klipu se radi forma iz Belog Ždrala koja nigde nije snimljena ,ovo je samo kratak isečak, i izvodi se u posebnim situacijama.
Ovo je samo kratak pogled u svet tradicionalnog kung fua. Vežbati kung fu na mestu na kome je nastao je izuzetno iskustvo. Postati deo vekovima stare kulture i nasledja je nešto što retki dožive.
