Prošlo je
sedam godina od mog dolaska na istok. Vreme se izvuklo nekako lako i
neprimetno, godine su prošle zaista brzo. Uopšte nemam osećaj da je toliko
vremena prošlo, kao kad gledaš dobar film ili si u dobrom društvu pa se
iznenadiš kad pogledaš koliko je sati. Tek kad stanem i zaista se zamislim
postanem svetsan činjenice da je prošlo čitavih sedam godina.
Mnogo se
stvari promenilo za to vreme a najviše sam se promenio ja. Razlog mog dolaska
na istok nije bio kung fu, o tome nisam čak ni razmišljao donoseći odluku da dodjem
ovde ali kako narod kaže ’’sreća prati hrabre’’ i ja sam stigao u zemlju snova
svakog zaljubljenika u kung fu. Trebalo je hrabrosti odlučiti se na ovakav
korak, otići u zemlju koja je bukvalno na drugom kraju sveta bez ikoga svog,
čak bez ijednog zemljaka u vreme kada sam ovde došao.
Zemlja u
koju sam došao je bila toliko drugačija od moje , mirisi , arhitektura , navike
, hrana , moda , način komunikacije, odnosi medju ljudima , etika ...apslutno
sve, da sam neko vreme bio u šoku. Kada
je inicijalni šok nestao nakon nekoliko nedelja polako sam počeo da upoznajem i
navikavam se na život u Republici Kini (ne onoj narodnoj , komunističkoj koja
je gotovo uništila tradiciju ,kulturno nasledje i kung fu kao deo tog nasledja,
već onoj pravoj , tradicionalnoj Kini). Polako sam počeo da upoznajem
praktikante tradicionalnih borilačkih veština i da obilazim škole i treninge.
Naravno ,u početku me je najviše interesovao Ving Čun i najviše sam vremena
posvetio tome. Kasnije sam otkrio i počeo da treniram neke druge stilove, Badji
Kuan, Tai Či i moju najveću želju , Beli Ždral , veštinu koja je ispuinla moje
snove i sva očekivanja.
Živeći
, radeći i vežbajući kung fu , prvenstveno Ving Čun , na samom izvoru moje
vidjenje i shvatanje kung fua upošte se tokom godina radikalno promenilo. Kada
sa ove distance pogledam u nazad osećam se prevarenim za svo ono koje sam
proveo vežbajući kojekakve ’’orignale’’ u mojoj zemlji, jedno vreme to me je
jako bolelo jer niko ne voli da bude prevaren ali sam se na kraju sa time
pomirio, jednostavno to je sve što postoji u Srbiji i nije moglo biti
drugačije. Moje prvo veliko iznenadjenje je bilo da za ’’grandmastere’’ koji su jedini poznati na
našim prostorima , Čunga i Tinga ovde niko ne zna. Nikad nisu čuli za njih. U
Hong Kongu znaju za Tinga , ali samo ljudi koji se bave Ving Čunom, ostali nemaju pojma a za Čeunga
znaju samo najstariji majstori iz Ving Čun atletske asocijacije koji su
približno njegova generacija ,ostali
nikad nisu čuli za njega. Da ne govorim da ljudi iz drugih stilova nemaju pojma
ko su oni a ista je situacija u Ving Čun i generalno Kung fu krugovima u
Fošanu, ovi ’’grandmasteri’’ su totalni anonimusi. Ubrzo sam shvatio da nema
svrhe pominjati ova imena jer ovde nemaju značaja.
Kako je
vreme odmicalo i trening i istraživanje napredovali mnoge stvari su se
otkrivale i mnoge ’’tajne’’ otvorile. Akcenat u treningu se stavlja na potpuno
drugačije stvari , kvalitet informacija je neverovatan , sve je objašnjeno do
najsitnijih detalja.U početnu sam bio u šoku, nisam bio u stanju da shvatim da
takva dubina u konceptima , principima i telesnoj mehanici uopšte može da
postoji! Nije mi dugo trebalo da shvatim
koliku sam srecu imao i na kakvo blago naišao. Odbacio sam ono što sam do tada
radio kao upotrebljen toalet papir i krenuo iz početka, od nule. Nikada se
nisam pokajao zbog toga iako je bilo teških momenata i nije bilo lako jednostavno
odbaciti godine rada i zalaganja . Znanje i veština koju sam sticao je bila
originalni kineski kung fu i što je bilo najvažnije , to znanje i ta veština ne
samo što je dolazila iz prve ruke već je sticana na samom izvoru. Učenje i
razumevanje je išlo direktno kroz prizmu tradicionalne kineske kulture ,
običaja i načina treniranja. Učitelji me nisu odvajali od drugih učenika i
tretirali su me i učili na isti način kao i domaće učenike.To mi je otvorilo
nove vidike i postavilo potpuno drugačije standarde . Vremenom sam upoznao i
druge stilove Ving Čuna, daleko starije i originalnije od Jip Manovog stila i
upoznao sa čitavim novim svetom informacija, drugačijih pristupa i tumačenja ,
elementima stila koji kod Jip Mana ne postoje, sijaset novih formi, oružija,
tradicionalnih sprava kao što je meka (bambusova) lutka. To me je odvelo dalje
u istraživanje stvarne istorije i razvoja stila i na kraju me dovelo do sadašnjeg
učitelja koji mi je konačno otvorio sva vrata znanja i dao odgovore na sva
pitanja koja su me mučila godinama.
Tokom
vremena i uz svu pomoć mojih dragih prijatelja i učitelja ne samo moje vidjenje
i shvatanje veštine se promenilo i sazrelo već i moja ličnost i karakter su se
promenili i sazreli. Kako je rastao i sazrevao kung fu tako sam paralelno i ja rastao i sazrevao. Sve ono što mi je bilo
važno ranije sada je postalo totalno irelevantno . Moj fokus se pomerio sa
spolja na unutra. Ono što me zanima jeste moj lični razvoj , kako u sferi kung
fua tako i u životu generalno. Stvari koje su mi smetale i vredjale ranije sada
su mi smešne i potpuno nevažne. Postao sam siguran u sebe u svoju veštinu i u
svoje znanje.Nije mi potrebno priznanje ni od koga jer sam svestan gde sam i sa
veštinom i sa znanjem. Ko nije siguran u sebe može da ima sva moguća priznanja
i tonu šarenih diploma ali se nikada neće osećati komotno i opušteno i stalno
će tražiti još više prizanja i još veće rangove. Tradicionalni kung fu nema
rangove, ni učeničke ni majstorske , postoje samo učitelj i učenici. Kada
učenik dobije dozvolu da otvori školu to
je to, kompletiran sistem. Nemam potrebu niti želim da se krijem iza nekih
velikih imena , svojih učitelja ili stila. Kung fu koji radim , to sam ja i
stojim iza toga ,ne trebaju mi nikakvi autoriteti koji garantuju da znam to što
radim. Kung fu ,nije samo deo mog života ,nešto čime se bavim iz nekog razloga
, kung fu je deo mene, definiše me u mnogim aspektima i postao je neophodan deo
života , kao disanje ili hrana , ne znam kako da to bolje i bliže objasnim.
Razgovarajući sa svojim učiteljem na ovu temu dobio sam njegovo potpuno
odobravanje . ’’Sad konačno shvataš’’ reče moj učitelj. ’’Nije moj cilj da ti
predam stil ili da te naučim veštini, moj cilj je da ti pomognem da postigneš
svoj maksimum , kako fizički i tehnički tako i mentalni i duhovni kroz principe
Ving Čuna. Samo ako veština i ti postanete jedno moći ćeš da u potpunosti
razumeš to što radiš. Nije majstor onaj ko može da najjače udari ili pobedi u
milion tuča nego onaj ko se prepusti veštini i nestane razlika izmedju osobe i
veštine’’
Vremenom ,
postao sam ’’njihov’’ , mada je moj kineski još uvek na početnom nivou , postao
sam drug član porodice. Svaki odlazak u Hong Kong je praznik. Moj učitelj i
moja slobodno mogu da kažem braća,me zaista dočekuju kao brata. U ovim godinama
(44) se ne oduševljavam lako a još me je teže iznenaditi ali oni me svaki put
iznenade i da me oduševe. Biti tako i toliko prihvaćen od tih jednostavnih i
dobrih ljudi i zaljubljenika u kung fu je najveća nagrada koju sam mogao da
dobijem. Za svo ovo vreme provedeno na Tajvanu
bilo je još sijaset značajnih momenata ali ne želim da ovaj tekst pretvorim u
samopohvalu i listu dostignuća.
I tako,
prošlo je sedam godina u ovoj predivnoj zemlji gde sam konačno našao sebe. Mogu
samo da poručim na kraju , nikada ne odustajte od svojih snova ...
